Ljubav prema glumi, režiji, ali i jednoga prema drugom, spojila je Jelenu i Milorada, koji čine uspješan poslovno-privatni par. On stoji iza filmova “Mrtav ladan”, “Potera za Sreć(k)om”, “Čitulja za Eskobara”, “Zduhač zvani avantura”, kao i prvog srpskog 3D ostvarenja “Peti leptir”na kojem je imao priliku sarađivati sa svojom suprugom, koja je i glumila u njemu. Razgovarali smo s njima o balansu privatnog i poslovnog, počecima karijera, ali i o privatnim stvarima koje vole jedno kod drugog i koje ih izbacuju iz takta. Za Lolu, Milorad i Jelena. Razgovor smo počeli pitanjem kako im uspjeva odvojiti profesionalno i privatno i uspjevaju li uvijek u tome?
Milorad: Uvek. Naš posao je onaj koji se radi i dok spavaš. To je i naša prednost, jer kući možemo jedni druge preispitivati o poslovnim situacijama. Naš posao je, da kažem floskulu, izvinite me: naš život. Prosto, ako niste spremni za to, nemojte se baviti ovakvim stvarima.
Koliko predanosti i odricanja je bilo potrebno za realizaciju filmova?
Što se mene tiče, snimanje filmova je zadovoljstvo i najlepši posao na svetu. Da je sreće, snimao bi ih stalno, film za filmom. U suštini, mislim da mi nikada ne bi nedostajalo ideja, a to je za film najvažnije. No, da ne ureknem. Film je skupa umetnost,i nema uvek novca da se napravi. Zapravo, sve ga manje ima. Ali, mi ćemo se boriti za kvalitetan film, prosto jer nemamo izbora.
Gledamo vas i kao tragača znanjem u kvizu “Potera”, ali i dobili mogućnost čitanja romana “Fantom tramvaj”. Postoji li danas konzument kulture, s obzirom na to da ste izjavili kako je glavni konzument bila srednja klasa, koje danas gotovo da i nema?
Umestnost je, iz nekog razloga, ljudima potrebna. To je u njihovoj biti. Sreća naša. Tako da ja duboko verujem u to da će svaka dobra stvar na kraju naći svog konzumenta. Kad god. Što kažu: ‘’Sudija će doći iznenada, i otkriće se svačija dela.’’ Ja u to duboko verujem, da će sve doći na svoje, dobro ili loše. Neke precenjene stvari se vremenom izližu, opet, neke potcenjene isplivaju. Tako da, bez obzira na trenutnu situaciju u kulturi, treba nastaviti raditi. A kad nam je pa bilo bolje? Svi uvek kukaju, u svim vremenima, jer se čini da su zapostavljeni. Ali tako to ide, šta sad? Samo nastaviti borbu, za ono što svako od nas misli da ima da kaže. Neko će već čuti.
Imali smo priliku slušati vas i kao komentatora fudbalskih utakmica. Na kojem se “terenu” najbolje osjećate, režija, pisanje ili komentari?
Ja se dobro osećam na svakom terenu koji radim, jer da nije tako, ne bih se time bavio. Ipak, bazično sam filmadžija, to jest scenarista i reditelj. Bez obzira što radim i u pozorištu, komentarišem, i radim još svašta da bih zaradio potreban novac za život. Trudim se, i za sada mi uspeva, da mi svaki posao predstavlja zadovoljstvo i zbog toga se smatram sretnim. I privilegovanim. Ono što čovek samo ne sme sebi da dopusti, to je lenjost. Ima toliko stvari za koje se na ovom svetu vredi potruditi…
Jelena, kakvo je bilo iskustvo rada na zajedničkom filmskom ostvarenju, snimanju “Petog leptira”? Je li zahtjevnije raditi u ostvarenju namijenjenom djeci ili to daje slobodu?
Volim da radim sa Miloradom, jer kao reditelj daje slobodu glumcu, ja bih rekla kontrolisanu slobodu, jer vrlo često znamo da se zaigramo i preteramo, pa mora neko da nas kontroliše,a to Milorad radi na jedan taktičan način, inteligentno, da nas ne osujeti ..”Peti leptir”je moj prvi film, sa kojim sam stekla iskustvo više i imala neverovatnu čast da mi partner bude moj prof. Miša Janketić, na Akademiji dok sam studirala bilo me je nekako sramota da pomislim na to, a potajno sam to želela, eto dokaza da se snovi ostvaruju..Problem je što malo ima filmova koji se bave dečijom tematikom, njihovim avanturama, a potreba je velika za tim, jer reakcija dece je bila više nego odlična, nego nekako ove odrasle to ne zanima, ne vide svoje interese u tome, teško je ući u konkurenciju globalnog Hari Potera.
Kako je izgledao početak Vaše karijere i na koji način ste se odlučili za bavljenje glumom?
Nekako više ne znam kako se desilo da se odlučim za glumu, jednostavno sam to baš želela, a kad nešto želimo idemo ka tome, pa čak iako se na tom putu ukazuju razne poteškoće, drago mi je što odmah nisam dobila sve šanse, nego sam ih gradila svojom strpljivošću i upornošću, to i dalje radim, jer danas je teško biti umetnik, ova kapitalistička era nam ne dopušta da se opustimo i svu svoju snagu uložimo na stvaranje, nego nas mrvi pitanjem sta ćemo sutra jesti i šta ćemo ostaviti svojoj deci, pa tako jedan glumac ne može biti samo to već i sopstveni menadžer, producent. S druge strane, to sve može biti i neki podstrek, jer tako naučiš neke stvari o sebi vidiš da možeš više.
Bez obzira na težnju ka ravnopravnosti društva, živimo u patrijarhalnom društvu, koje time nameće i određena očekivanja od žena, kada su u pitanju porodica i karijera. Na koji način ste vi to uskladili?
Ženama je u svemu tome možda teže, jer imaju još jednu ulogu a to je uloga majke. Ali današnja žena je spremna za te izazove, stvar je dobre organizacije i manje mistifikovanja oko podele na polove, jer se danas žene čuju glasnije, a nikome nije lako, nekako smo svi u istom problemu koji se zove preživljavanje.. Imam sreću da imam pored sebe stabilnu osobu sa kojom mogu oko svega da se dogovorim, nema posesivnosti i imam slobodu, koja je svakom čoveku potrebna, a za koju se svako pojedinačno bori.
Na pitanje šta je ono što vole kod svog partnera, a što im kao osobi nedostaje, odgovorili su:
Milorad:
Upornost, detinja iskrenost. Ljubav prema bliskim, ali i nepoznatim ljudima, saosećanje.
Jelena:
Potpuno isključivanje iz stvarnosti i prepuštanje sopstvenim uživanjima.
Što se tiče stvari koje ih izbacuju iz takta, Milorad poentira kako su to iste one koje ih u drugačijim situacijama oraspolože, što dodatno pokazuje kako su drage osobe ustvari naša ogledala. Uprkos tome što su primjer uspješnog balansa između poslovnog i privatnog nisu se usudili savjetovati druge kako da im isto uspije, jer kao što je Jelena dodala ne postoji recept za srećnu vezu. Nama se pak čini da je svaki jedinstven i da su oni pronašli svoj.
