Posadila sam cveće u bašti. Na onom mestu gde su mi rekli da će za njega biti najbolje.
Jutrom je na Suncu, popodne u prošaranom hladu. Blizu komšijinog klimavog zida. Trebalo je, tako su mi rekli, da niknu sitni crveni cvetovi koji će pred sumrak opojno mirisati. Zalivala sam ga, ali cvetovi nisu nicali. Nije bilo ni opojnog mirisa koji sam sa nestrpljenjem očekivala.
Uvelo je na pola. S leve strane se još držalo, prkosilo okolnostima po kojim crvenim cvetom, a sa desne strane se požutelo oproštalo od svih. Iščupala sam ga i probala sa novim pelcerom. Zasadila sam ga nehajno, na prvom mestu gde sam stigla, bez velikih očekivanja. Jutros sam videla kako ide ka Suncu, pa malo levo od česme i desno ka mački i malom mačiću što je neumorno sisa. Razbaškarilo se.
Neko nas je jednom slagao da će sve biti dobro ako svoje korenje pustimo u jedno mesto, duboko. Da će tako biti sigurnije. Da nas tada ni jaki ni slabiji vetrovi neće moći oduvati. Jer ko još želi da bude oduvan? Pa da završi usamljen kraj neke deponije, u hladnoj virovitoj reci, kraj starog mlina u nekoj planinskoj pustari bez žive duše, na zaboravljenom ataru gde još samo strašila stoje i po koja svraka zaluta…
Neko nas je jednom slagao da će sve biti bolje ako svoje korenje pustimo u nekoliko kvadrata zemlje, koju smo nasledili, kupili, iznajmili. I onda smo naivno verujući u to, na tom komadu nečega renovirali i podizali kuće s dubokim čvrstim temeljima, da se korenje jače primi, da nam niko ne može ništa kad zatvorimo vrata i sednemo u svoju fotelju. Sve nade smo u to položili, jer tu ostajemo do svog kraja, šta god da se desi.
Neko nas je jednom slagao da korenje ide samo u zemlju. I da je tako najbolje za nas.
A onda se desilo da sretnemo i vidimo tužne, smušene, zalutale ljude. Požutele i suve, suvlje od desne strane mog prvoposađenog cveta. Ko da im fali nešto, ko žedni pa odumiru, a korenje im tako duboko u zemlji. I onda shvatimo da je sve bila laž i da čovek ne može da bude srećan ako svoje telo hrani sokovima iz samo jednog komada zemlje, godinama istog, koje mu već dugo ne odgovara, koliko god taj komad bio besplatan i naizgled dobar za njega.
I shvatimo da korenje možemo i treba da pustimo gde god, u koga god, onoliko duboko koliko mi želimo. Koliko ti želiš. Zemlju ne mora ni da dodirne.
Možeš da ga pustiš u čoveka, u pticu što ti svaki dan dolazi i peva pod prozorom, u brzu bistru reku, u putnički brod na reci, u svakog putnika čiju sićušnu glavu vidiš sa obale i na čijem bi mestu voleo da budeš, u veselog psa, u topli pesak na seoskoj plaži, u svaku školjku koja te ubola dok si po njemu gazio, u smeh svog deteta, u smeh svačijeg deteta, u telo muškarca, u njegove kvrgave ruke koje su te nežno sinoć vrelu pipale, u parče torte koju svake subote dok ti mama čuva ćerku brzo i sa slašću pojedeš u maloj poslastičarnici na uglu, u zvuke džeza, u miris lipe što se u osam ulica od tvoje razgranala, u šuškavo lišće topole iznad glave, u kofer koji jedva čekaš da ga poneseš u ruci sledeći put u sledeći grad, u dobrog komšiju što se ljulja na stolici ispred kuće i čije te reče leče za džabe, u zagrljaj dede što ti nekad kad je mogao višnje sa grana kidao i vodom iz šlauha prskao, u požutele babine zube što se svaki put ispod osmeha pokažu kad joj u posetu dođeš, u listove knjige, u pesmu Tomaša… U sve ono što te istinski i nesebično hrani i čini da bujaš, cvetaš i ka nebu rasteš. U sve ono zbog čega osetiš da imaš dovoljno Sunca u životu i dovoljno dobrog soka da zadovoljno živiš.
Neko nas je jednom slagao da se korenje pušta samo u zemlju, i da ćemo umreti suvi i žedni ako tako ne uradimo.
I onda sklupčani, tužni i gladni sedimo na tom jednom mestu pitajući se ludo: Zašto mi nije dobro, a evo me sedim godinama u svojoj lepoj kući, stabilnoj, bez jakih vetrova da me oduvaju. Zar ne bi trebalo da sam srećan? Zašto mi se suše ruke i ne rastem?
Neko nas je jednom slagao.
I prećutao nam da naše telo možemo da hranimo i na drugi način, još bolji, sa drugih izvora, krećući se ko nomadi neprekidno. Jer možda imamo veliku kuću, ali možda ne dobijamo dovoljno Sunca, možda gledamo u siv beton, a gledali bismo u plavu reku, možda čujemo svađe iznad sebe, a slušali bismo pesmu ili tišinu, možda nas guši mentalitet sredine, ili ta sredina ne razume naše porive i slobodu, možda je sve toliko skučeno da nas ko presušene orahe kleštima pritiska i lomi.
Neko nas je jednom slagao da je za nas najbolje da imamo stabilno korenje doboko u zemlji i da ostanemo tu gde smo ga pustili, čak iako je ponestalo dobrog soka, bilo čega što bi trebalo da nas hrani.
Neko nas je jednom slagao, i mi smo mu poverovali i sad se napola sušimo, prestravljeni da posečemo te žile i prepustimo se vetru što već sa sledećom noći dolazi.
