Mnogo nas je u pregrejanom autobusu. Sedimo, svako na svom mestu, sa svojim glavama i mislima. Negde sam u samom dnu, pa imam prikaz svih putnika ispred sebe.
Devojka bez šminke, bleda, pokupila je nefarbanu kosu u plastičnu veliku šnalu nalik pauku sa krupnim debelim nogama. Prekrstila se tri puta kada smo prolazili kraj crkve.
Žena pored mene gledala je u jednu tačku. Sve vreme. Ona crkvu nije primetila. Na njenim stopalima bile su cipele kože ispresavijane na mestu gde su prsti. Svaki skvrčeni prst kao da bi hteo napolje, pa je ostavio jasan trag na obući, ko sitna brda.
Čovek kraj nje priča čoveku ispred sebe o vodomerima. O radnicima koji ne popisuju stanje kada bi trebalo nego kada oni to hoće, jer su lenji i treba ih sve prijaviti da dobiju otkaz, da se nauče pameti. U januaru je dobio čak 3.056 dinara za vodu što je skoro duplo više nego za prethodni mesec. Lopovi su svi i kradu svi.
Srednjoškolka izlivenih noktiju kopala je noktom desne ruke nokat leve ruke, da izvuče tragove doručka. Onda je to iskopano, da niko ne vidi, obrisala o sedište kraj sebe. Uzela je ogledalce iz ranca i popravila crni alajner. Stavila je slušalice u uši i kuckala po telefonu ostatak vremena. Ponekad bi se glasno nasmejala.
Jedan momak u trenerci čitao je strip. I činilo se da nikoga ne vidi osim iscrtanih junaka sa oblačićima iznad glave. Nekoliko puta se samo počešao po zulufima i rastresao krupnu perut u ustajali vazduh. Žena iza njega negodovala je grčenjem lica i mahanjem rukom kroz vazduh, kao da tera zmajeve, a ne problematičnu perut.
Šta želim da kažem?
U autobusu smo, pedesetak sedišta, jedva dvadesetak putnika i svi smo toliko, toliko, toliko različiti. Razlikuje se način na koji smo počešljali kosu. Razlikuje se način na koji smo obukli svoje telo. Razlikuje se način na koji smo se smestili u sedišta. Na koji šminkamo ili ne šminkamo svoje lice. Razlikuje se način na koji smo uvezali pertle. Ili ukrstili noge. Razlikuju se teme o kojima pričamo ili ćutimo. Razlikuje se način na koji posmatramo svet kroz autobusko staklo, na koji udišemo i izdišemo, na koji držimo ruke, ili vrat, ili leđa. Neko priča o vodomerima, neko o momku, neko o izlivenim noktima, neko o Bogu i svakom je to trenutno “najvažnije” u životu.
A samo smo u jednom malom pregrejanom autobusu, nas dvadesetak. Kad iskoračimo iz autobusa, sa stanice, iz ulice, iz grada…. to je veliki broj ljudi, toliko različitih među kojima se svakodnevno krećemo, sa kojima se dodirujemo. Ogroman broj. Ali mi uporno, iako smo svesni te različitosti, pokušavamo da promenimo ljude.
I ja pokušavam. I shvatam da je to teška, iscrpljujuća, uluda misija koja troši, besni, ranjava. Posebno ako taj neko ne želi da se promeni. Ako mu je dobro takvom sa sobom. Nećeš nikada od bezosećajnog gada napraviti toplu dušu. Nećeš nikada od lenje napraviti vrednu ženu. Nećeš nikada od povučenih ljudi napraviti nametljive, niti od nametljivih povučene. Nećeš nikada od prevaranta napraviti iskrenog čoveka. Nećeš nikada nekoga ko ponavlja “ja ne mogu” uveriti da može i da samo treba da proba.
Sretala sam ljude koje ni malena bića puna neiskvarenosti i ljubavi nisu uspela trgnuti i promeniti. Sretala sam ljude koji više vole sebe od svega i svih. Sretala sam i one koji sopstveno nezadovoljstvo prelivaju ko vulkansku lavu na sve u blizini. Sretala sam i one koji samo svoju istinu vide. I one kojima su za sve probleme u njihovom životu uvek drugi krivi.
…
Posle toliko vremena, evo me, došla sam do stupnja iliti spoznaje da:
Ljude ne treba da menjaš, ako vidiš da ne žele da se menjaju. Potrošiće ti snagu koju treba da čuvaš za dete, za ljubav, za muža, za ženu, za ples, za smeh, za rast sebe. Da nemaš od nikoga velika očekivanja osim od sebe samog. Da pustiš da svako žanje ono što je posejao. Nisi ti taj koji treba da sudi ili “kažnjava”.
I da shvatiš da si u “autobusu” koji vas, eto, silom prilika sve tako različite vozi u istom pravcu, ali i da se raduješ, jer iz tog autobusa možeš da izađeš kad god poželiš.
