Akademik i pjesnik, Stevan Raičković je djetinjstvo proveo u nekoliko sela i gradova Srbije, seleći se sa roditeljima koji su radili kao učitelji.
U Beograd je došao sa 19 godina, kada je upisao Filozofski fakultet, a zatim počeo raditi i kao novinar. Prvu pjesmu objavio je 1945. godine. Ona se zove “Majke nad zavejanim uspomenama”, a dva njena stiha uklesana su u Jasenovcu, na spomeniku žrtvama ženskog logora Mlaka.
Pisao je pjesme za djecu i odrasle, te preveo Petrarkinih “Deset ljubavnih soneta”, kao i Šekspirove sonete. Dobitnik je brojnih nagrada – Goranov venac, nagrada Branko Miljković, Njegoševa nagrada, Vukova nagrada, Zmajeva nagrada, Oktobarska nagrada Beograda…
Umro je u Beogradu 2007. godine, u 79. godini.
U mojoj glavi stanuješ
U mojoj glavi stanuješ: tu ti je
Soba i mali balkon s kog puca
Vidik na moje misli najtananije.
Ponekad slušaš kako mi zakuca
Srce ko živi leptir iz kutije.
Ja ti odškrinem vrata: niz basamake
Silaziš u vrt za kog niko ne zna.
Na povetarcu lebdiš poput slamke.
(Dok za to vreme, možda: neoprezna
Stojiš na nekom rubu, ispred zamke…)
Nekad (u mojoj glavi dok baš skačeš
U morsku penu, ispod sunca, gola)
spazim te kako po kiši preskačeš
Barice i sva u blatu do pola
Žuriš na posao s licem ko da plačeš.
Prolazi dan za danom i sva svota
Vremena tvog se po dva puta zbira:
Pa pola oko moga klupka mota.
Vidim sa tvoga lica punog mira
Da ne znaš kako živiš dva života.
U mojoj glavi stanuješ i dubiš
Crne i bele hodnike za moje
Misli: kako mi bežiš il me ljubiš?
Van tebe druge misli ne postoje.
Samo dok spavam ti se nekud gubiš.
Stevan Raičković
