Jednom me je momak ostavio pod izgovorom da nemam sluha. ”Nisi u pitanju ti”, pokušao je da mi objasni ”već pogrešan tonalitet iz koga započinješ svaku pesmu.” Odbrusila sam mu da je horska gnjida. I da crkne.
Bilo je to davno, još na prvoj godini fakulteta. Momka sam prebolela, ali to sa sluhom baš i nisam.
Na toj istoj prvoj godini sam naučila da je sociologija jedna dozlaboga ružna reč. Nevešto sklopljena od latinske reči ”societas” i grčke reči ”logos”. U vreme kada je nastala bila je pravi audio-vokalni pakao za svakoga ko je posedovao klasično obrazovanje i samim tim tečno govorio ova dva jezika.
Kada su me nakon diplomiranja prvi put oslovili sa ”sociološkinja”, imala sam utisak kao da me neko opsovao. Od korena logosa koji je dopao svakom momku sa katedre, meni utrapili ovo LOŠ ili OLOŠ. I taj sufiks koji kinji. A sve pod parolom da je to za moje dobro.
Po zvučnosti mi je ta ”sociološkinja” uvek delovala kao ”sluškinja”. Zamišljala bih sebe kako s pajalicom obilazim kabinet Emila Dirkema dok on kroz pozorišni dvogled svoje pokojne tetke voajeriše samoubice na krovu susedne zgrade.
Zbog toga sam patila. Jer ja zapravo jesam za rodno ili makar neutralno senzibilisan jezik.
Kao da nije bilo dovoljno što su mi roditelji dali ovo ime i prezime koji zvuče kao da je reč o estradnom imenu pevačice izvorne muzike, što jednom reče moj drug Bojan, već je morala da mi dopadne i ova, po zvučnosti, grozna titula.
Rado bih bila ”sociologa”, to mi je baš lepo. Ili čak ”sociologinja”, kao Boginja. Pa da ja čkiljim kroz onaj pozorišni dvogled dok Dirkem štirka miljee u mom kabinetu.
Za prekvalifikaciju u milozvučnije zvanje nemam ni volje ni strpljenja.
Jedino me teši činjenica da će i to ”sociološkinja” za neke naredne generacije biti zvučno bezbolno, kao što je za nas ta nekada rogobatna reč ”sociologija”.
A opet, možda tu nema nikavih problema. Možda ja naprosto, što reče ona horska gnjida, nemam sluha.
