Volim sebe da bih imala snage da volim svoje najbliže i da im budem od koristi.
Na formiranje mojih vaspitnih nazora uticaj su izvršile dve žene. Obe su imale malo preko pedeset, obe su imale muževe, decu, unučad, i obe su radile sa mnom u jednoj budžetskoj obrazovnoj ustanovi – time se sličnost između njih završavala. A ključna razlika bila je u odnosu tih dveju žena prema sebi.
Jedna od njih (nazvaću je Tamara Petrovna) bila je uzuzetno požrtvovana osoba. Baš tako je s ponosom sebe nazivala. „Opet žrtvujem svoje vreme zbog procesa obrazovanja“ – gromoglasno je objavila u zbornici, pristavši da zameni koleginicu koja se razbolela.
Ona pak nikad nije išla na bolovanje: kad se ne oseća dobro, više je volela da to pregura na nogama „ostajući na visini borbenog zadatka“. Svaki čas je Tamara Petrovna demonstrativno pila lekove, koje je sama sebi propisivala, jer nije imala kad da ide po lekarima.
I svi smo, naravno, čuli za njen podvig: kako je jednom posle operacije izašla iz bolnice da bi održala ispit. Ona je uvek bila maksimalno opterećena, čak i preko norme, pa su se njeni „suvišni“ časovi morali voditi na nekog drugog.
Tako mnogo je radila isključivo zbog dece koju „treba lepo obezbediti“. Krilatica „za decu samo najbolje!“ nije samo bila njena lična parola nego i njen stil života. Kakve god okolnosti bile, na prvom mestu se udovoljavalo potrebama njene dece (zahtevi su, kako i sami shvatate, neprekidno rasli), dok se sama Tamara Petrovna hranila i odevala asketski i, dakako, nije sebi dozvoljavala da troši na razonodu i ostale „gluposti“.
Druga žena (neka bude Tatjana Pavlovna) po svom načinu života bila je sušta suprotnost Tamari Petrovnoj. Gledala je da bude minimalno opterećena rasporedom. Kad ustreba, umela je da bude „bezobrazna“ i ode na bolovanje čak i tokom ispitnog roka.
Pozivajući se na slabo zdravlje, bila je u stanju da usred školske godine uzme neplaćeno odsustvo da bi otišla u neki sanatorijum, čime je kod Tamare Petrovne izazivala ideološku mržnju.
Povremeno bih se u trpezariji zadesila ili s jednom ili s drugom, ili pak istovremeno sa obema…
Tamara Petrovna je bila veoma, veoma pričljiva. Žalila se na zdravlje, na hroničan umor, na nezahvalnu decu, koja joj sada svako veče uvaljuju unučad, te joj ne daju da se odmori posle napornog radnog dana, a zbog njih i radi…
Intonacija svega izgovorenog jasno je pokazivala da je uloga žrtve omiljena ulogaTamare Petrovne. I da za tu ulogu očekuje ovacije.
Tatjana Pavlovna, naprotiv, bila je spokojna, osmehivala se i više slušala nego što je govorila. Ponekad je prepričavala nešto smešno o unucima.
Jednom je Tamari Petrovnoj postavila naivno pitanje:
– Zašto ne odete na ispitivanje ako imate česte glavobolje?
Na to je Tamara Petrovna planula.
– Da vam kažem nešto, draga moja. Vi ako uopšte nekog volite – volite samo sebe. Za vas su vaše lične potrebe iznad svega. Vi idete na ispitivanja, sanatorijume, neplaćeno… A ja nemam kad da mislim na sebe! Imam posao, i decu, i unuke, i cela kuća stoji na meni! Meni su na prvom mestu moji najbliži! I na drugom mestu su mi takođe oni!
Tatjana Pavlovna je napravila pauzu i, staloženo mešajući kašičicom čaj, kazala:
– Ja takođe mislim na najbliže… Šta će im, mislim se, bolesna, umorna, živčana babetina što stalno kukuće i traži zahvalnost? Ne! Njima je potrebna spokojna, zdrava majka i baka, puna snage, sposobna da ih podrži i da im pomogne. Eto zato mislim na sebe, na svoje raspoloženje i zdravlje. Volim sebe da bih imala snage da volim svoje najbliže i da im budem od koristi.
U to vreme sam tek maštala o tome da postanem majka, ali sam već volela svoju nerođenu decu i znala da će sve obavezno biti „za decu samo najbolje“. Ali posle ovog dijaloga shvatila sam da se „najbolje“ ne odnosi na materijalna dobra. To je odnos, to je raspoloženje i to je naše lično osećanje. Detetu nije potrebna „požrtvovana“ mama. Detetu je potrebna srećna mama puna ljubavi.
To dalje ne znači da mama treba da prekriži sebe ili svoj posao. Neke mame moraju mnogo da rade da bi bile srećne. I nije pitanje u broju radnih sati u nedelji, nego pre u motivaciji.
Kad deca porastu, za njih su podjednako loša oba polazišta: „Ceo život sam radila za vas!“ i „Zbog vas sam odustala od karijere!“ Još gore su varijante: „Zbog vas se nisam udala!
Nisam htela da vam dovodim očuha u kuću!“, „Zbog vas sam ceo život živela s mužem koga nisam volela, trpela njegove ispade samo da biste rasli u potpunoj porodici!“ Požrtvovanost ove vrste najčešće je prebacivanje odgovornosti na decu zbog svog promašenog života.
I kako nakon toga živeti sa saznanjem da je mama bila nesrećna… zbog sopstvenog deteta?
I kad bi stvar bila samo u moralnom stradanju! Pogledajte do kakvih sve scenarija može doći.
PRVI: Lična sreća se prinosi mami kao žrtva, kao što je onomad ona učinila. Verovatno su vam poznati slučajevi kada sin samohrane majke ne može da sredi svoj lični život i ne ženi se otprilike do četrdesete (u najboljem slučaju). I kad bi to bar bio njegov svestan izbor! Avaj, svaki put kad se spremao za ljubavni sastanak (i u dvadesetim, i u tridesetim) mama je imala „napad“.
DRUGI: Majčina požrtvovanost prihvata se kao obrazac i, kada dođu na red sopstvena deca, sledi se njen primer u svemu, to jest žrtvuje se radi svoje dece.
TREĆI: Udaljavanje od mame da bi se što ređe slušala njena prekorevanja za nezahvalnost; ograđivanje od nametnutog osećanja krivice. Ovde je problem u tome što je, kada dođeš do zaključka da se neko zbog tebe žrtvovao, vrlo teško osloboditi se nametnutog osećanja krivice.
ČETVRTI je najpovoljniji, ali se retko odigrava: kada poraste, dete ipak postaje srećno (rad na sebi, psihoterapija, knjige, mentori) pa čak i više od toga – može da i mamu učini malčice srećnijom. Ali bolje je da bude drugačije: lakše će srećna mama naučiti dete da bude srećno, jer deca ne uče toliko iz reči koliko iz ličnog primera.
Zarad sreće svoje dece – pronađite svoj recept za sreću. Žrtvovanje i izbezumljujući umor su bespotrebni. Ne zaboravite da povedete računa o sebi.
Odlomak iz knjige „Samostalno dete ili kako da postanete „LENjA“ MAMA“, Ana Bikova, Službeni glasnik, 2019.
Preuzeto sa: detinjarije.com
