Već znam, sad kreću oni momenti, iz krajnosti u krajnost. Pročitali ste naslov, prevrnuli očima, aploadujući još jedan album srcesrce beba srcesrce u kojem ima 126 istih fotki vašeg djeteta (stvarno su iste nama, znam da nisu vama) i jedva čekate lajkove, fejvove, tapšanje ili se pomislili: “Pametna žena, vidiš kakvo je vrijeme došlo, pedofili, kidnaperi (ne znam ni da li se ovako piše, ali popraviće lektor), šta ima da izlaže dijete riziku? Eto, nek’ je neko pametan!”
Nisam pametna. Samo sam užasno sebična. Sjećam se kad su mi je dali u ruke, onako modru, krvavu, meni umornoj nakon 24h porođaja, kako sam pomislila kako nikad nijedna mama nije rodila ništa tako savršeno, tako prelijepo pa vidi joj oči (a ni vidjele se nisu) pa vidi uvo, Bože ona ima uvo pa pogledaj taj mali nožni prst. Kad su mi je donosili da je nahranim, znala sam satima ležati tako i gledati u tu svoju modru veknu, ispucalih kapilara na kapcima, s milijama na nosu. Ma nikad ništa ljepše niste vidjeli! Niste, kad vam kažem.
A jeste. Znam da jeste. Ljudi su joj tako u prolazu nalazili mane, šaleći se s njenim malo klempavim ušima (morala je nešto i od mame naslijediti), s njenim flekicama na nosu i sve kao kroz šalu. Žao mi je, nema šale s nečim što sam ja rodila. Tu dolazimo do ključnog odgovora na nepostavljeno pitanje zašto nećete vidjeti moju Lolu na društvenim mrežama. Znam da niste ni pitali, jer svi mi ionako sve znamo. Moja sestra bi sad dodala kako sam licemjerna, jer zaboga i na onim fotkama s njenim dijelovima tijela se skoro sve vidi.
Moj muž, sad već potvrdno, klima glavom misleći kako je baš on zaslužan za to što naše bebe nema na Tviterima i Fejsbucima (ako zanemarimo one prstiće, ručice, noge, čarape, profile i slično). Sjećam se, izvoze me iz sale, dovoze do okupljene gomile koja nije ni svjesna da se ja njih ni ne sjećam, ali hvala im što su došli da budu sa mnom na porođaju, ispred sale. Moj Goran koji, u svom tom haosu, na sav glas govori: NEMA FOTKI NA DRUŠTVENIM MREŽAMA. Kraj.
Ne, nisu razlog teroristi, kidnaperi, pedofili, zle čike, nije ni razlog činjenica da se unervozim kad moram da skrolujem sedam minuta po feed-u dok ne nestanu sve fotke bebe xxx koja je naučila da hoda pa sad pratimo svaki korak, nije razlog čak ni to što mi se cijeli moj online život muči od fotki krvavih beba, izmučenih majki i kačenja fotke na FB i prije nego je majka uzela bebu. Svako ima svoje motive za bilo šta i ko sam ja da osuđujem. OK, možda samo malo osuđujem.
Razlog je taj što mi je strašna pomisao da nešto tako savršeno može biti predmet površnih komentatora. Možda bi joj tražili (i našli) manu, upoređivali na koga liči, pokazivali na kafama i slavama, kliktali lajk i pisali komentare koje pišu svakoj bebi. Možda je ne bi ni primijetili. Možda bi im bila ružna. Možda bi im bila najljepša beba na svijetu. Nije ni važno. Znam koliko internet može biti strašan i brutalan, iskusila sam to na svojoj koži i baš zato ne mogu i ne želim da i ona bude dio tog površnog haosa. Jer sam i sama bila prisutna na kafama žena koje su se domunđavale govoreći: “Pa vidi joj dijete, više liči na dječaka nego na curicu” ili “Eto, pa nek’ neko kaže da su sve bebe lijepe, pogledaj njenu.” Ne radi se o nesigurnosti već o činjenici da internet neke ljepote ni ne zaslužuje.
Nastaviću sa svojim odgovorom: “Neka sama odluči kad odraste da li želi da bude na internetu ili ne”, jer se dopada ljudima koji pitaju: “Pa kako to da ti, koja sve dijeliš, nisi podijelila Lolu na FB?”
A vi, pažljivo s riječima. Šta god radili, o kome god pričali, imajte na umu: “Ne radite drugima što ne želite da drugi rade vama.”
A ja odoh da vidim šta je srcesrce beba srcesrce danas uradila.
