Na kraju ne toliko prohladnog dana za prvu polovinu novembra, Anne Marie Ćurčić je planirala da sa svojom porodicom ode do bioskopa.
Ona, njen muž i dve ćerke, Jelena i Marija, trebalo je da gledaju film „Boemska rapsodija“, koji se 2018. davao u bioskopima.
Sada već davne 1984. godine, dok magični snijeg pokrivao naše lažne snove o bratstvu i jedinstvu, a u kuhinjama, skrivenim daleko od Klasovog hljeba i Olimpijskih igara se uveliko krčkao plan za rat, u Berlinu je nastala pjesma koja se danas pušta na dernecima kad nekoga uhvati nostalgija.
Jedna majka je na svom Fejzbuk profiu podijelila čemu ju je sve naučio njen sin sa Daunovim sindromom, a mi smo razniježeni i oduševljeni.
Kad sam bila mala, moji roditelji su imali tu grupu porodica sa kojima su radili skoro sve. Roditelji bi igrali igre ili razgovarali ili gledali film u jednoj prostoriji, a djeca bi se družila u drugoj. Sigurna sam da smo…
Drugari, moramo razgovarati. Imam pitanje koje moram svima da vam postavim.
Kako deci objasniti da raditi ne znači uskraćivanje ljubavi i vremena posvećenih njima? Evo kako je to na inteligentan i nežan način objasnila jedna mama.
Mislila sam ovaj tekst nasloviti „Balkanski odgoj i neodgoj“, ali sam se onda sjetila da već imam 28, a nisam nikog ni rodila ni odgojila.
Dubravka Macanović iz Banjaluke već mjesecima se bori sa karcinomom pluća. Biološka terapija koju prima svake tri nedjelje je veoma skupa, jer košta oko 8 hiljada evra.
Kada nas ljudi pitaju za motive dolaska u Australiju, uvek kažemo i to i najiskrenije mislimo da su to – deca.
Kao dete, mislila sam da imam najstrožiju mamu. Nije mi dozvoljavala da imam momka do šesnaeste godine, nismo mogli da spavamo kod drugarica i morala sam da budem kući u 10 sati.
