To je, koliko sam shvatila, majka koja priznaje da ponekad greši, koja eto detetu da celu čokoladu…
Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina!
Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost.
Evo šta raditi ako se nađete u situaciji da vam neko drži monologe.
Ne dozvoli da tvoje šerpe sijaju više od tebe.
Nemoj čišćenje kuće uzimati tako ozbiljno.
Inspiracija za ovaj tekst pojavila sa nakon objavljivanja ličnog bloga jedne nastavnice, bez njene saglasnosti, u tabloidnim novinama.
Moje starije dete nema problem kad treba da prespava kod bake. Štaviše, obožava.
Mlađa ćerka je malo privrženija mami i tati i teže se odvaja.
Srijeda. Druga sam smjena.
Prespavala sam intervju koji sam obećala dati kolegama sa radija u 12.
Januar je. Vrijeme skijanja, proslava, svjetlucavih haljina i lomova ruku i nogu po cesti, stepenicama i na stazi.
Uhvati ženu u sebi i drži je čvrsto i ne puštaj, jer ta žena u tebi i jeste stvarna ti i zato pruži joj ruku.
Ženu u sebi sam otkrila onda kada sam je i pustila… pustila da diše, da se smije i kad ništa smiješno nije, da trči bosa, na štiklama, nije ni bitno, bitno je bilo da se žena u meni vraćala ponovo meni.
Oprostiti, ponavljala sam to u sebi.
Čoveku koji je pobegao, čoveku koji se nije pojavio.
