Milena nije mislila da je udaja garancija za sreću. Pa je bila srećna i bez muža.
Milena se nikad nije udala i kao da su je svi sažaljevali zbog toga. Ta njena „neudatost“ je iz godine u godinu menjala svoje obličje, ali je nekako uvek više odgovarala njoj nego drugima. Na primer, kad je bila baš baš mlada, svi su govorili „ima vremena“. Tako do 25. otprilike. Onda se to „ima vremena“ proširilo u „ima vremena, udaćeš se“. Majka je već davala toj rečenici neku posebnu zabrinutu boju.
Nekad, učenik nije mogao imati pozitivnu zaključenu ocenu ako iz bilo koje oblasti ima 1. Sad? Sad je zaključivanje ocena – pijaca
„Neću uključiti TV. Tamo su bes, svađa i žuč. Tamo su oni kojima nikad nije dosta, koji viču da sve rade zbog mene. Vređaće me jer ne verujem.”
Kad se približila tridesetoj sve češće je čula ono veliko pitanje:
A kad misliš ti da se udaš? Kad ćeš decu da rađaš?
Bila je previše fina da odgovori onako kako je mislila da treba, pa bi pomirljivo slezala ramenima. U kasnim tridesetim osećala bi na potiljku užarene poglede u kancelariji. Pred njom se šaputalo o deci i venčanicama. Vređalo ju je što svi misle da je boli što je neudata. Ona to nije tako osećala.
Oko 45. već je postalo jasno da od čuvene udaje nema ništa. „Neudatost“ je sada bila kao neka nakaradna anomalija na njenom telu. Poput treće ruke ili dve glave. Gde god bi se pojavila, znala je to. Prepoznavala je po pogledima i tonu kojim joj se obraćaju. Nije joj smetalo
Ona se jednostavno nikad nije udavala i nije joj bilo žao zbog toga.
Nije se pravdala pa joj niko nije ni verovao.
Za nju je to bilo samo jedna stvar koju nije probala. Kao što postoje žene koje ne voze, muškarci koji ne skijaju ili jednostavno, ljudi koji nikad nisu probali da rone. Nije još videla da neko nekoh žali zato što ne zna da hekla, pa joj nije bilo jasno što bi nju neko žalio što živi sama.
Samo jednom je poželela da se objasni nekome. Bila je to njena uplakana sestričina. Jednom, za njen 52. rođendan zaustila je želju i rasplakala se.
– Pa tetka, ti si mi sama.
– Nisam ja sama, pile tetkino, imam tebe.
– Imaš mene. A šta ćeš kad ja odem na fakultet? Kad mama nema vremena da svrati da popijete kafu? Kako ćeš ti?
– Ih, kako? Lako. Otkud sad to?
– Marina iz mog odeljenja je rekla kako si čudna. Kako te niko nije hteo. Kao da, kao da… – već se gušila u jecajima.
Mileni je bilo žao. Po prvi put pala joj je smešna stvar na pamet. Da je udata, njena sestričina bi imala teču, a ona ne bi bila čudna. Nasmešila se pa polako počela da objašnjava da je sve sa njom u redu.
Nije to bilo zbog tragične neostvarene ljubavi.
Ona nije bila ničija Julija. Možda baš zbog toga nije želela da bude žena nikome kome će biti nešto obično. Neko ko se može zameniti. Imala je momke, nije bila probirljiva, samo eto, nijedna ljubav je nije promenila, nije joj se utisnula u srce.
Jednom, još dok je studirala, bio je tu jedan Svileni (tako ga je posle zvala u mislima). Jedan od onih muškaraca – šećerlema što kupuje ženi knjige i cveće i piše posvete u stihu. Sećala se zgroženo kako je dolazio pokisao do gole kože, mazohistički dokazivao da je voli – a u stvari, samo je zaboravio kišobran i vrebao priliku da se u njenoj studentskoj sobi skine. Kasnije je saznala kako je poslednja tri meseca njihove veze poštom slao pisma „drugarici“ u Ameriku. Nije mu trebalo mnogo da i sam tamo odleti i istu tu drugaricu oženi.
Naravno da to nije bilo ni zbog oca.
Mada se još seća prodornog pogleda jednog prijatelja psihijatra dok joj postavlja pitanje: „Kakav je tvoj odnos sa ocem?“ Otac je bio otac. Nikad nije bio tata, osim kad bi je izvodio na sladoled i vraćao musavu i uflekanu. Majka bi tad umela satima da bogoradi po kući kako je nesposoban, kako ništa ne ume ili bi je protresla dok je presvlači rečima „ista si kao onaj tvoj otac“.
Kad god nešto ne bi uradila kako treba to bi bilo zato što je tako otac naučio. A nikad ništa nije bilo dovoljno dobro.
– Je l’ shvataš da je moguće da se nisi udala zato što nisi želela brak svojih roditelja?
– Jesam li ja tebe zvala na kafu da se zabavimo ili pričamo o mojoj „neudatosti“?
Milena se nikad nije udala i nije joj bilo žao zbog toga. Kockice se nisu složile. Za nju je to bilo kao vožnja automobilom. Nije znala da vozi i nije želela da je voze.
Radije je šetala sama.
Pitala se što je svima to bilo toliko tužno, kad je njoj mnogo tužnije bilo voziti se u smeru kom ne želiš sa nekim kog ne voliš.
– Ti nisi dopustila sebi da nađeš nekog da te voli i da ga voliš.
– Pa je zbog toga trebalo da se udam? – smejala se.
– Samo se ti šali. – Ne šalim se. Baš sam ozbiljna.
– I kako ćeš tako sama?
– Kao i dosad.
– Ali stariš, Milena. – Hoćeš da kažeš da ljudi u braku ne stare? Čoveče, da sam znala, pa da se udam na vreme!
