Razmišljala sam kojim imenima bi me nazvali ako bih nekada odlučila da se razvedem.
Kad se kaže godišnji odmor i ljetovanje – narod uglavnom misli na more, sunce, miris borova, cvračnje cvrčaka, prženje i kuvanje na plaži, te ostale sunčane aktivnosti.
Kada nekom kažete da vam je za godišnji odmor destinacija Skandinavija – iznenade se i uglavnom prokomentarišu – Ma nemojte se ni vraćati, šta ćete ovdje.
U Banjaluci, na izlogu jedne cvećare piše: “Kupite cveće voljenoj ženi, ali ne zaboravite i vlastitu.”
Već decenijama, bez obzira da li je leto ili zima, traje borba između mnogih stanovnika Balkana i čuvene promaje.
Koliko mi je dobro bilo u Solunu znaćete po tome što od cijelog puta imam tri slike, uključujući i jednu sa Ataturkom u njegovom muzeju koji se nalazi u sklopu konzulata Turske i u stvari pripada njenoj teritoriji.
Kakve ja žene u svom životu imam, ljudi.
Ovo nije tekst za one što se šapatom po ćoškovima kancelarija ibrete na tuđu dužinu suknje i odlazak na ljetovanje s prijateljicama. Ovaj tekst nije za fine i pristojne žene.
Nemilosrdno vrijeme mog rađanja značilo je još nemilosrdnije vrijeme mog odrastanja – to znam danas kad je moja noga hrabro zakoračila u srednje dvadesete.
Ima tih žena koje misle da su krhke, nevažne i male. Ima ih koje se boje podići pogled i sanjati, jer im je netko, jednom, rekao da su bezvrijedne. Rekao im da nisu dovoljno dobre da bi živjele život koji žele. Slagao ih da nisu dovoljno lijepe, pametne i talentirane. Da su rođene u krivom gradu, pogrešnoj obitelji i pričaju krivim jezikom.
Zašto moramo da se napatimo da bi nam se priznao uspeh? Zašto se doživljaj cilja menja s obzirom na to da li je bilo muke tokom puta?
