Magazin za nju. I njega. Ali on čita krišom.
Već decenijama, bez obzira da li je leto ili zima, traje borba između mnogih stanovnika Balkana i čuvene promaje.
Koliko mi je dobro bilo u Solunu znaćete po tome što od cijelog puta imam tri slike, uključujući i jednu sa Ataturkom u njegovom muzeju koji se nalazi u sklopu konzulata Turske i u stvari pripada njenoj teritoriji.
Kakve ja žene u svom životu imam, ljudi.
Ovo nije tekst za one što se šapatom po ćoškovima kancelarija ibrete na tuđu dužinu suknje i odlazak na ljetovanje s prijateljicama. Ovaj tekst nije za fine i pristojne žene.
Nemilosrdno vrijeme mog rađanja značilo je još nemilosrdnije vrijeme mog odrastanja – to znam danas kad je moja noga hrabro zakoračila u srednje dvadesete.
Ima tih žena koje misle da su krhke, nevažne i male. Ima ih koje se boje podići pogled i sanjati, jer im je netko, jednom, rekao da su bezvrijedne. Rekao im da nisu dovoljno dobre da bi živjele život koji žele. Slagao ih da nisu dovoljno lijepe, pametne i talentirane. Da su rođene u krivom gradu, pogrešnoj obitelji i pričaju krivim jezikom.
Zašto moramo da se napatimo da bi nam se priznao uspeh? Zašto se doživljaj cilja menja s obzirom na to da li je bilo muke tokom puta?
Mi kao jedinke smo i društvena bića. Biti društveno biće za sobom i sa sobom povlači i davanje na značaju okolini. Na ovim našim prostorima vekovima je bitno ko će šta reći o nama i za nas.
Ko bi rekao da geografska odrednica daje smisao mnogim stvarima.
Više od mesec dana mi ovaj tekst stoji u draftu, sve bih ga objavila, pa ipak i ne bih. Čudesne su te draft kutije, izbrisani tvitovi i fejsbuk statusi napisani i stavljeni pod “only me” vidljivost. U njima je esencija…
