Život u zajednici bi trebao biti prevaziđena kategorija još iz vremena kada smo živjeli u čoporu. Ali…
Na Balkanu je to sasvim uobičajna stvar, ne priča se mnogo o tome, ne zalazi se u te teme, ali svako kada ostane sam pod zajedničkim krovom, bije svoju bitku.
Ona optužuje njega. On optužuje nju. Djeca slušaju ili začepe uši, ali sve tiho da se ne čuje “dole”. Dole su njegovi roditelji, pomisliće da su nezahvalni, jer ipak, mi smo im dali “krov nad glavom”, a dobili su i garažu besplatno!
Naslov sam negdje pročitala ( random ), ali sadržaj mi se nametnuo iz dugogodišnje kliničke prakse, slušajući tužne životne priče, pod zajedničkim krovom srećne porodice.
Naime, sigurna sam da nije bilo tog “zajedničkog života”, da bi mnoge porodice opstale, izborile se same sa sobom, svojim strahovima, nesigurnostima i slabostima; ovako su morali da se izbore sa separacijom od primarne porodice koju muškarac ( uobičajno) nije nikada uradio! Pretpostavlja se da je ona došla kod njegovih!
I tako se prenosi transgeneracijska trauma, opet pod nekim drugim krovom…
Važno je da znamo, da svaka naredna generacija, prirodno, treba prevazići prethodnu. Nikako regresirati.
Svako ko u ovom trenutku pomisli da je moguće formirati svoju porodicu pod istim krovom sa porodicom u kojoj je odrastao, treba da zna da je na nivou statističke greške.
Svako ko će u komentarima napisati da uživa u takvom životu, neka mi se javi u DM ( bilo bi mi zanimljivo i interesantno izučavati takve porodice )!
Puno mudrosti i ljubavi vam želim.
Preuzeto sa: instagram.com
