Bile su to godine krize, ekonomske blokade, tuge, života u inat svemu. Devedesete. Neke događaje ne želim ni da pamtim. Vreme kada su se gubili najmiliji, ali život je išao dalje. Živelo se zbog onih koje smo voleli, zbog boljeg sutra koje je moralo doći. Ja sam živeo sam, posvećen pozivu doktora i nisam se žalio. Bilo je vreme rata.
Negde, pred sam kraj rata, jedne noći, glavna sestra me pozvala i saopštila:
“Doktore, ozbiljan slučaj, pokušaj samoubistva. Hitno nam trebate!”
Bile su retke noći koje sam prespavao kući. Ustao sam i pozvao taksi, jer u kolima njie bilo goriva. Nestašica je vladala na svakom koraku, misaona imenica nasuti koji litar u auto, ako ga još imate, jer mnogi su i to založili da bi imali mesec-dva za hranu. Razmišljao sam koliko još dugo ću moći ovako. Glas u meni je govorio da se setim onih, koji tu istu noć leže negde po rovovima i čekaju bar da svane…. Nisam se žalio, samo sam bio jako umoran od teških ljudskih sudbina, umoran od čekanja kada ću jednom oguglati na sve to. Ali izgleda moj genetski kod je bio šifrovan da se predam do kraja svakom slučaju i lečim napuštene i unesrećene duše. Moj poziv je bio da pomognem.
“Tako lepa devojka, a plače! Smirite se, kad budete mogli, reći će te šta vas muči. Važi?! Ja sam tu i nemam nameru nigde. Voleo bih da ne plačete i popijete šolju toplog čaja. Sestro, dajte joj nešto za smirenje!“
Pomilovao sam nesrećnu devojku. Pogledala me. U tim očima je bilo straha, stida, tuge…. ali i lepote.
“O Bože, koliko je lepa!“
Moj pogled se spustio niže, primetio sam da je trudna. Pretpostavio sam da je to razlog pokušaja da sebi naudi. Dao sam joj vremena i negde pred zoru ispričala je svoju priču. Mladić sa kojim je bila u vezi, nije želeo ni nju, ni dete. Nije videla drugo rešenje, osim najgoreg.
Prošlo je mesec dana i Ana je bila spremna da otpočne novi život. Tako se zvala. Nosila je sina. Po izlasku iz bolnice, obećala je da nikad više joj na pamet neće pasti tako nešto.
“Hvala vam doktore “, prošaputala je i ispružila ruku da se pozdravimo.
“Moj sin će se zvati po vama. Jednog dana ću mu sve ispričati. Vi ste mu dali šansu da se rodi, da živi. Bez vas i vaše pomoći ne bi bilo ni mene ni njega.“
Dugo sam razmišljao o njoj. Vreme koje je provela u bolnici bilo je dovoljno da se upoznamo. Imao sam osećaj da želimo da saznamo što više jedno o drugom, ali etika, moj posao, okolnosti pod kojim smo se upoznali, stvorili su veliku prepreku između nas. Moje zadnje reči su bile:
“Čuvajte se Ana, vi ste jedan anđeo koji zaslužuje samo najlepše. Ja verujem da život ima plan kako da vas ohrabri da nastavite dalje. I to što će vam podariti sina, siguran sam da postoji dobar razlog za to. Radujte se i uživajte, jer svaki novi život je blagoslov.”
Okrenula se još jednom i rekla:
“Potražiću vas opet, u to sam sigurna…!”
“Rat je završen!”, udarna vest na svim medijama.
Ta 95. godina bližila se kraju. Moj posao nije jenjavao. Imam sam još više pacijenata, posledica ratnih trauma. Nisam više brojao ni dane ni godine. Ponekad sam se pitao koliko ću još moći ovako, sam, predan poslu, bez porodice. Često sam odlazio do parka pored bolnice i dugo sedeo na klupi posmatrajući dečicu kako se igraju i brižne roditelje koji su čuvali svoje anđele. Razmišljao sam o Ani i pitao se:
“Bože, je li dobro?! Kako se snalazi? Koliko je godina prošlo?!“ Ostala je u mom sećanju…
“Branislave, nemoj nekog da izostaviš!” zagrlila je nežno svog sina i ponovila mu:
“Majka želi da to bude rođendan za pamaćenje, ne slavi se svaki dan 18…!”
Proverila je zajedno sa sinom spisak zvanica i bacila se na posao adresiranja pozivnica. Ana je dočekela da njen sin stasa u lepog i zdravog mladića. Nije bilo lako, ali život joj se osmehnuo i posle poroda počela je raditi na fakultetu kao asistent, a potom kao redovan profesor. Imala je snage da zaboravi ružna sećanja i da nastavi dalje kroz život. Nikad nije zaboravila doktora koji joj je pomogao. Godinama je razmišljala o njemu. I bila mu beskrajno zahvalna. I ne samo to…
“Obećala sam mu da ću ga potražiti i sad je prilika”, pomislila je u sebi.
Držao sam pozivnicu u rukama. Pisalo je:
“Poštovani dr Branislave, meni i mojoj majci bi bila posebna čast da podeliti sa nama naše slavlje…”
Nisam mogao dalje da čitam, suze su krenule same. Neopisivo stanje. Sav moj trud, dokaz moje profesije, neprospavane noći, želja da je vidim ponovo, sve je stalo u te suze…
Subota je osvanula, dan punolestva dečaka kojeg nisam nikad upoznao. Vozio sam u pravcu Topčidera, ka restoranu gde je trebalo da se održi rođendansko slavlje. Na ulazu u restoran, stajao je mladić, osmehnuo se i rekao:
“Konačno da vas upoznam! Dobro nam došli! I ako mogu da vas zagrlim?!”
Ne mogu opisati taj osećaj, kao da sam tog mladića poznavao celi moj život… U jednom momentu se pojavila ona.
“Ovo je moja majka, znam da ste se upoznali ali prošlo je puno godina od tad, sigurno se promenila”, smejući se rekao je slavljenik.
“Ispričala mi je za vas i ja mogu samo da kažem hvala vam!”
Nisam ga dalje slušao, nisam ni mogao, moj pogled je ostao prikovan na najlepšim očima, ali ovaj put te su oči sijaje radost života, ljubav i sreću. Ana se osmehnula i rekla:
“Ja sam ispunila obećanje”.
Uhvatila me pod ruku i povela da me predstavi ostalim gostima. Te noći Ana se nije odvajala od mene, kao ni ja od nje one davne noći u bolnici. Te noći sudbina je htela da ostanemo zauvek skupa…
Život nam pruža različite prilike. Meni, Ani, njenom sinu, život je pružio puno ljubavi. Danas smo porodica koja zahvaljuje dragom Bogu što nas je spojio, na samo njemu svojstven način. Srećni smo. Živimo našu priču. Verujemo u nas!
