A vi, koliko će te vi ove godine kupusa kiseliti?
Kao što visibaba predstavlja prvi vesnik proleća, tako je kod nas običnih Srba prvi vesnik zime upravo on, njegovo veličanstvo kiseli kupus! Da nije njega ne bi bilo sarme, ribane salate s tucanom alevom paprikom , podvarka, a ni srpske svete vodice- rasola.
Te čudnovate tečnosti koja leči sve potojeće i one još neistražene bolesti, mamurluk, bolne zglobove, otekle desni… Produkt tog već gore pomenutog kiselog kupusa. Jer pored Tesle, Novaka Đokovića, ajvara, šljivovice i boja na Kosovu, kiseli kupus je jedan od osnovnih obeležja svakog autentičnog Srbina.
I tako, baš kao svake godine, negde sredinom jeseni, posle euforije oko polaska u školu, u našoj kući se otvori tema koliko ćemo ove godine kiseliti kupusa. Od mame mi ostalo ono “da ne fali”, koliko god se trudila da nađem neku optimalnu meru za ishranu četvoročlane porodice, ona “mama” se na pola puta probudi i počne da opominje, “šta ako bude malo, pa se obrukaš, pa ostanete gladni, pa garnizon vojske skoči na fruštuk…” Mislim često, samo da rata ne bude, ludila među ljudima, mada koliko smo zimnice spremili, ni atomski nas neće ubiti.
“Koliko kila kupusa da kupim? Hoću futoški, ili je to svejedno”, zabrinuto će V.
“Kako svejedno, obavezno futoški. I požuri, taj se uvek prvi proda”.
“Je l’ dosta 60 kila”?
“Uuu, mislim da će biti puno. Svake godine preteramo. Možda samo nekoliko glavica da stavimo, da imamo za sarmu. Ipak sad kiselog kupusa, doduše onog vakumiranog, ima u svakoj radnji, pa kad se uželimo, odemo i kupimo”.
“Otkud sad to”?
“Pa, eto, ceo život nam se svodi na ishranu. Hoćemo li sušiti jednu, ili dve polutke, koliko tona paprika za ajvar, pa koliko za kiseli kupus, koliko karnišona za turšiju,…da ti se život smuči”.
“Ali mi obožavamo kiseli kupus. Ipak je domaće, domaće. Mi ga solimo, znamo da smo oprali ruke… A tek kako ide uz seckano…”.
“U pravu si. Ide slava, pa Nova godina i Božić, neću da se brukam s kupovnim. Zna da bude kiseo, ume da rezi, žilav je i liske su male ko pesnice. Kupi, ček da izračunam… Biće dosta 40 kila, desetak glavica ucelo, pa ostalo da narendamo”.
“Odo onda da se futoški ne razgrabi- eno već otvara vrata”…
“Ček, ček, kupi i mojima jedno 20 kila, da se ne muče. I kad to saberem, to izađe 70 kila. Jesi zapamtio?”
“Jesam… A da kupim novo bure, ovo nam omalilo?”
“Može, kupi i novo bure”.
“Hoću imati ja para za sve to”, tužno otvara novčanik.
“Evo ti ove dve hiljade, čuvala sam Peri za jaknu. Mada topao ovaj novembar, neće mu još trebati. Uzmi, šta se gadiš”.
I tako krene akcija… Vladimir, kao glava kuće, renda kupus. Obuko majicu na bretele ala onu “volim da mlatim ženu” i sve sikće od umora. Ja, tu i tamo ga odmenim i molim Boga da ovo naše muško čedo što pre odraste da i on bude od neke koristi.
So nam je izjela ruke poput asfalta, boli , peče i budi krokodilske suze… On kreće da zvoca (po običaju), pa ubrzo zaćuti kad shvati da je upravo on glavni inicaijator ovog novembarskog porodičnog skupa, preklinje sve čega se dohvati, ali renda li renda, nema mu ravnog, ko da je na mlazni pogon. Deca su po običaju uhvatili crtu i nestli u vidu magle, kažu neće da smetaju. Ko da smo mi to nekad smeli da uradimo.
“Ćuti tu i rendaj, tatu je opet uhvatio teniski lakat, kakav domaći, ići ćeš sutra u školu bez domaćeg”.
“A gde nam je kamen”, upitao je V. dok je pogledom kamen tražio po sobi, ko da smo ga u Kinder jajetu osvojili.
“Nemamo kamen, imamo ovo nešto , može da posluži”, dosetila sam se i očima pokazivala na gomilu “nečega” što se “dosađivlo” na terasi.
“A kad sam ja rekao Tijani da iz Grčke donese jedan, smejali ste mi se”.
“Da, umesto magneta za frižider, bolje s neke divlje plaže ‘mazni’ jedan kamen za kupus”.
“Pa kad je tvoja majka uzela prošlogodišnji. Hoće žena da dekoriše baštu, moš misliti. Aj zovi je da vrati”.
“Ne pada mi napamet”.
“Dobro šta se ljutiš, evo ja ću”, nevoljno uzima slušalicu i kreće da čavrlja s taštom.
“Ajde V. dolazi vamo. Neće se ovaj kupus sam ukiseliti”.
“Mislim da smo malko preterali”.
“Ma kakvi, biće ovo oštra zima, kažu ovi na vestima. ‘Ajde udri taj kupus dok deda ne donese kamen i ćuti”.
Tekst prenosimo sa Jasmina Jovičić.
