Ljudski odnosinajnovijeNaslovna vijestPorodicaŽivot

Priča o letu i moru, BEZ SEKSA

Ja znam da je danas u modi „predivnost“ i „magličasta iskrenost roze boje“ kada su tekstovi o roditeljstvu i porodici u pitanju, a naročito leti i na moru.

Redakcija

detinjarije.com/ Tamara Obrenović

Šerujemo mile poglede i suptilno odmahivanje glavom dok gledamo našu decu kako su genijalni dok prave zvezdu u plićaku. A tek prvo kupanje?! I to s tatom!

Nemoj je više, dosta joj je! Onda sumrak i geguckanje ženske bebe s haljinčetom i pelenom, preslatko, s hordom drugih kopnenih homo sapiensa. Velika deca ližu sladoled i svi se smejemo kako je danas jedna gospođa na plaži sela s levim guzom na osu. Nekako svi izgledamo srećno.

To je valjda zato što i jesmo srećni. Sutra možda pošaljemo razglednice na kojima će deca crtati, umesto da pišu. A poslednjeg dana, za uspomenu, skupljanje posebno lepog i neobičnog kamenja kako bi smo se potom čitave godine podsećali ovog, skoro pa savršenog, odmora.

Nemam inspiracije za tu vrstu razmene.

Tačnije, osećaću se mnogo bolje ako se na vreme izjasnim da ovde nema ničega edukativnog, kao ni božanstvenog. Da se ne začitate. Nema saveta kako da što bolje opremite putnu apoteku ili kako da pobedite dosadnu upalu uha.

Nema ni toga kako da dete naviknete na kupanje, muža na sebe, a sebe na ciklus koji naravno uvek pada u nevreme. Nema ničega što je predivno, dirljivo i „zaista tako“. Jer, da rasčistimo – za mene se putovanje s decom na more –  ne može zvati odmor.

Odmor je ležanje na pesku i žmirkanje. Lenjo kretanje grešnih misli. Bosonogost i bezbrižnost. Dugo ćutanje, a potom dugo gledanje. Zanimljiva hrana i zanimljivi susreti. Zeleno i plavo. Noćni zrikavci. Spavanje.

A putovanje s decom, nakon čega kažem: „stvarno nam je bilo predivno i odlično smo se proveli“ uglavnom znači da sam uspela da pojedem više od jednog obroka za dve nedelje u sedećem položaju, da se niko nije ozbiljnije razboleo i da razvod nismo pomenuli više od dva puta dnevno.

Do pre nekoliko godina, sam jun i kraj školske godine, izazivao je kod mene psihosomatske reakcije. Približavanje godišnjeg odmora inspirisao me je da svaki put izmišljam – zbog čega ove godine ipak ne možemo na more. Smišljala sam različite stvari – od zdravstvenih tegoba koje bi me onemogućile da putujem, pa do čisto ekonomske svesti jer vremena su teška i šta nam fali i u Beogradu.
Ipak, moja roditeljska savest bi posustala svaki put i ja bi svakog leta iznova pokorno stavila svoju glavu na panj.

Glava na panju znači da je naš automobil uglavnom uvek isti, a da stvari nekako svake godine ima sve više. Ideja da se pakujemo u kese za đubre umesto u fensi kofere donosi osim lošeg imidža i daleko više prostora. Račun je jasan: na četvoro dece i dvoje odraslih, potrebno je 6 peškira za plažu, 6 velikih običnih peškira i 6 malih.

I to s nadom da ću negde zabosti perionicu. Ako se to ne desi, ribaću na ruke s sapunom „merix“. Strava provod. To je uglavnom već jedan kofer. Higijena, pegla, inhalator za bolesnike i kućna apoteka zauzima drugi manji kofer. Svako od nas ima svoj kofer, s tim što je primetno, što si mlađi – kofer ti je veći.

A ja kao u filmu, na kraju svakog pakovanja, pri pogledu na nesagledivu gomilu kofera i kesa – izgovaram čuvenu rečenicu: „Ma šta meni treba, kupaći i ništa drugo“.

Kada se, prkoseći svim zakonima fizike, u sumrak ipak spakujemo u naš Reno Espace (koji je na izdisaju), sledi divljenje užeg i šireg komšiluka koji nas razneženo gleda. Sudbina je htela da veći deo našeg komšiluka čine predstavnici romske populacije koji nas obožavaju jer „vidi ovu ona je naša, rodila je četvoro“. Nakon što  mahnemo svima u našoj ulici – jer leto je i svi sede do kasnih noćnih sati na šamlicama ispred svojih kuća, počinje naš put na more.

Do Vidikovca stajemo sigurno jednom jer nisu svi piškili. A možda ni kakili. Na magistrali se izvinjavam mužu što sam zaboravila njegovu knjigu za čitanje (onu koju sam čitao pre 4 meseca u sauni. pa koju? pa onu, svašta).

Atmosfera u autu dostiže usijanje jer se Plavookom užasno spava i kenjkav je, Sunca Sinu duva, a LešnikDevojci je užasno vruće. Zlatokosa počinje da vadi arsenal iz svog ranca iako je prošlo 22h i zahteva više prostora, glasniju muziku i na koncu se rasplače jer nije ponela Tigija. U tom trenutku naš pas Munja koji čuči iza suvozačevog sedišta, počinje da zavija.

Moj VoljeniMuž otvara svoj prvi RedBull i glasno uzdiše. Ja gledam niz put i govorim sebi – kako smo stizali ranije, stići ćemo i sad. I tako stvarno i bude. Svake godine mi zaista stignemo na neku obalu mora.

Raspored aktivnost u našoj porodici tokom putovanja teži da imitira idealne okolnosti, ali zbog neprestanih izuzetaka, fleksibilni smo i adaptibilni. Nikada se ne zna kada će se neko s nekim posvađati, kada će neko nekoga pljunuti, ogrebsti ili ujesti, a kada će mom VoljenomMužu propasti ideja o idealnom odmoru što će načisto uništiti njegov unutrašnji mir, koji istini za volju, nikada nije ni postojao.

Dolazak na plažu znači da nam je potrebno više mesta nego drugim, normalnim porodicama. Više mesta na plaži, više mesta u vodi i više razumevanja svih ostalih ljudi koji su došli na to isto mesto s jednom skoro pa besmislenom idejom – da se odmore.

I pored svih pedagoških struja koje sam lično atestirala na svojim potomcima, redovno zaključim – puno toga nisam uspela nikada da ih naučim, iako sam se zaista trudila.

Na primer, istog trenutka kada svako od moje dece dodirne svojim stopalom pesak – počinje da viče. Kao da im od vreline peska pregori slušni aparat. I to nema nikakve veze sa jedom. Oćemo u vodu?! Ori se oko moje glave kao zvonjava.

Onog trenutka kada dodirnu vodu počinje ocenjivanje temperature vode, talasa, živog i neživog sveta, planova za ronjenje i skakanje – i sve to iznad nivoa dozvoljenih decibela u mestu gde žive ljudi. Osim prskanja članova svoje porodice, moja deca uživaju u prskanju i svih drugih ljudi koji opet u tome nikako ne uživaju. Red izvinjavanja, red pretnji. Marširam po plićaku kao oficir na rubu nervnog sloma.

Ne znam dal da ih pobijem ili da ih fotografišem. Poglede drugih ljudi s plaže skidam sa sebe kao one dečje tetovaže, ali oni ostavljaju na meni trag i umaraju me. Umara me to što me gledaju kako izgledam kao pomahnitali noj koji trči levo-desno u reonu koji zauzimaju moja mladunčad.

Naravno da se odmaram i uživam na letovanju. Najlepša prijateljstva sam sklopila s lokalnim doktorima i apotekarkama. Nastojim da do brojeva njihovih mobilnih telefona dođem što pre kako bih bila opuštena i u ponoć.

Svako popodne razmestim kujnu i zablistam kao Džejmi Oliver. Po principu „manje je više“. Malo rukole, jedna jagoda i prepolovljeni komad pečenog krompira. Kada se ispostavi da su nedovoljno sofisticirani za tu vrstu jelovnika, pakujem ih i vodim na giros. Nema boljeg detoksa od site i ćutljive dece.

A muž? Mog VoljenogMuža na našem porodičnom letovanju viđam u prolazu. Istog dana po dolasku, on kreće u jednu temeljnu izvidnicu kako bi ustanovio gde je najbolji internet u mestu.

Kućni internet mu nikada nije dovoljno dobar i neophodno je da nađe neki brži i jači kao bi svoja neodložna posla odgovorno obavljao. Takav je on, znate. Odgovoran i ozbiljan. Što možeš u decembru, obavi u julu.

„Idem nešto da završim“ postaje njegova letnja mantra i mi se tih dana susrećemo slučajno – po stepenicama, ispred radnje, na doku. Zaista deluje zauzeto. Povremeno, dok se mimoilazimo, pukne me neka prastara emocija jer smo se nekada davno i upoznali na moru.

Dok gledam tog čoveka u papučama koji se polako udaljava, zastanem neko vreme i razvlačim taj svoj pogled ko žvaku koja se s jedne strane zalepila za njegov vrat. Onda u trenu pregrizem nit i podignem cegere jer nemam vremena za to. Na odmoru sam, znate.

S budinim strpljenjem krckam te letnje dane i pripremam se psihofizički, poput morske nindze za finalni udarac godišnjem odmoru – pakovanje i povratak kući.

U povratku je sve isto, samo malo gore. Moja deca tada podsećaju na četu ranjenika, a ja na požrtvovanu ratnu medicinsku sestru koja im previja rane stečene na letovanju, daje terapiju i skida temperaturu. Teskobne uzdahe mog VoljenogMuža više i ne čujem, mada između nas i dalje lebdi ono njegovo nezadovoljstvo zbog knjige iz prvog pasusa koju mu nisam ponela.

Ukoliko radi lift u našoj zgradi, nakon 1000km, kući se vraćam s radošću jer me moj život strpljivo čeka u sređenoj dnevnoj sobi, s veš mašinom i mojom drugaricom Gvozdenkom koja me razume.

Ukoliko ne radi lift u našoj zgradi, nakon tih 1000km, kofere i decu  nosim u zubima do petog sprata sričući u sebi „Još samo ovo i sve je gotovo!”. G o t o v o.

A onda sutradan, umirena zvukom mašine za pranje suđa, ni ne trepnem na zluradi komentar komšinice da nešto i nisam uhvatila boju. Dok mi u svesti ubrzano blede porodične uspomene s mora, u nekom posebnom ritmu odklepećem niz hodnik, dostojanstvena i srećna jer se odmor napokon završio i ja sam ponovo kod kuće.

Preuteo sa: detinjarije.com

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije