Niko ne govori o ovoj velikoj fazi života, po meni većoj i od adolescencije i od krize srednjih godina.
Za mnoge, ova faza života je kao pravi 18. rođendan – stvarni prelaz iz detinjstva u odraslo doba. Trenutna društvena okolina na to gleda kao na „ma šta, i ja sam imao/la malu decu, sve to prođe itd…”, čime se minimalizira značaj emotivne, telesne, psihičke i moralne transformacije koja se događa kod onih koji žele da rade na sebi i da ne prelete preko toga i ostanu na istim stadijumima razvoja kao i pre dece.
Roditeljstvo danas je teško na mnogo načina, a naročito nam teško padaju oni problemi koji nisu bili poznati prethodnim generacijama gde se, umesto podrške i mentorisanja na tom putu, suočavamo sa nerazumevanjem, usamljenošću, osuđivanjem, pritiskom, izolovanošću, padom samopouzdanja, sumnjom u sebe i svoje sposobnosti.
Žena koja je tek postala majka suočava se sa sledećim pitanjima i temama, o kojima se malo ili nimalo govori:
* Kako izgraditi novi identitet – “ja-mama”? Kako postojati kao žena i mimo ovog identiteta, naročito u prve tri godine deteta u vreme tzv. simbiotske faze? Da bi se neki novi identitet izgradio, potrebno je da se oprostimo od nečeg starog
* Gubitak “devojaštva” i prethodnog načina života – prolazimo kroz neprepoznate gubitke i emocije koje ih prate
* Uspostavljanje granica prema drugima i okolini nakon postajanja majkom – beba nije često najteži izazov, nego odnosi sa svojom majkom i ocem, sa svekrvom i svekrom, sa svima sa kojima smo u kontaktu. Kako se ne preplavljivati tuđim emocijama i stavovima
* Osećaj krivice i griže savesti – zabrane na zadovoljstvo i uživanje nakon dolaska bebe na svet, zabrana da radimo nešto samo za sebe
* Odnos sa partnerom, ljubomora na njegov način života, usklađivanje uloga, veštine rešavanja konflikata, samorazumevanje svojih i tuđih reakcija, usklađivanje razlika i stvaranje toplog doma
* Osvešćivanje transgeneracijskih poruka i očekivanja od sebe u vezi sa majčinstvom – šta zadržavamo a šta odbacujemo?
* Kako u haosu ranog materinstva brinuti o sebi, organizovati svoje vreme, vežbati prisutnost u sadašnjem trenutku – u igri sa detetom, na poslu, sa suprugom, drugaricama…
* Kako se nositi sa mislima i osećanjima poput – “ja nisam još uvek ja”, “ovo telo još uvek nije moje telo”…“ovaj život nije još još uvek moj život”…?
Sa svih strana dolaze smernice i saveti o vaspitavanju dece koji počinju sa:
👉 „Prvo radite na sebi“,
👉 „Radite na sebi i pre nego što dobijete decu“
👉 „Ali morate vi da vidite sa sobom, morate sebe umiriti“ itd…
To je tačno, osim u krajnjoj liniji kada nije. Ovakve rečenice mogu slati poruke da smo svi pokvareni i da treba da se popravimo pre nego što i dobijemo decu, ali istina je drugačija a to je da se menjamo tek u nekom odnosu – a ne pre toga.
Tek u odnosu sa detetom upoznajemo delove sebe, koje nismo ni znali da imamo.
Čitavu paletu snaga i slabosti.
Tako i treba.
~ Sunčica Jovanović, psiholog, psihoterapeut i edukator, autorka programa “Tranzicija u majčinstvo” Moj psiholog – Sunčica Jovanović
Da bi majka bila preko potrebni “emocionalni regulator” svojoj bebi i detetu, neophodno je da najpre i sama bude u stanju da reguliše svoje emocije – što pod pritiskom ovih često neprepoznatih tema, zna da bude dosta teško.
Ukoliko želimo da stvaramo emocionalno zdravije, osvešćenije i stabilnije generacije, počnimo od tačke od koje sve kreće – od emocionalno izregulisane majke, a to zahteva psihološka znanja, rad sa emocijama, kao i osvešćenost okoline na ove teme kako bi majci pružila logističku, emocionalnu, svaku vrstu pomoći na adekvatan način.
Sve kreće od skidanja kulturološki nametnute i samonametnute krivice, nesvesnih, neizgovorenih očekivanja – da biti majka ne znači da prestaje potreba i za identitetima mimo majčinstva.
Preuzeto: m.facebook.com
