Obe su nosile kecelje, a sa sobom kofu, sunđer i peškir koje su ostavile pored stola, a zatim su donele malu, veoma prljavu tablu. Devojčica je s nepodeljenom pažnjom posmatrala vaspitačicu kako uranja sunđer u kofu s vodom, cedi ga i počinje da čisti tablu. Kako je vaspitačica sunđerom prelazila preko prljave table s leva na desno, tako je ona od prašnjave i bele, postajala čista i sjajna, a devojčica je to sve pomno pratila.
Kada je vaspitačica završila sa pranjem, a potom i sušenjem table, okrenula je drugu stranu koja je bila podjednako prljava i prašnjava kao i prva do maločas. Naravno da devojčica nije mogla da dočeka svoj red da se dokopa sunđera i počne da čisti. Pažljivo je isprala i ocedila sunđer i obrisala tablu. Od sjajne i čiste table kakvu je dobila posle ćišćenja, nije joj trebala bolja nagrada. Zatim je tablu osušila i vratila nazad na policu, spremnu za pisanje slova ili brojeva.
I baš u trenutku kad je vratila tablu i mislila da je završila, primetila je da ima još tabli koje su prljave i koje treba oprati. Oh, te sreće! Polako i strpljivo je ponovila proces još nekoliko puta i očistila još 3 table koje je potom pažljivo vratila na mesto na kojem su stajale. Sve to, trajalo je ukupno oko 35 minuta. I taman kad smo svi pomislili da će ustati i otići, ona je zaronila sunđer u vodu, dobro ga iscedila, ispraznila i oprala kofu, peškir okačila da se osuši i sve vratila na svoje mesto. Skinula je kecelju, pažljivo je složila, vratila na policu i sa zadovoljnim osmehom na licu otišla po svoju užinu.
Nakon posmatranja ovog događaja, znao sam da će mi to biti jedna od tema narednog roditeljskog sastanka. Od mlađih razreda sam pozajmio sve što mi je potrebno da bih u potpunosti demonstrirao postupak čišćenja table kojim sam toliko bio oduševljen. Pre nego što sam započeo s radom zamolio sam jednog od roditelja da tačno prebroji korake koje ceo postupak podrazumeva. Bilo ih je ukupno 21. Svi roditelji su se složili da to deluje kao preveliki broj koraka da bi ih jedan trogodišnjak upamtio i ponovio nakon samo jednog posmatranja. Ipak, i dalje im nije bilo jasno – koja je poenta cele priče i moje demonstracije?
Pa trostruka. Prvo, teško je izaći iz tačno određenog redosleda aktivnosti kada obavljate neke poslove i to je nama nekako prirodno, dolazi samo po sebi – pa ne možemo da osušimo tablu pre nego što je operemo, zar ne? Ovo je jedan od razloga što predškolskoj deci dajemo zadatke koji podrazumevaju tačno određen niz aktivnosti koje treba obaviti utvrđenim redosledom – tako uče da obrate pažnju na to da poslovi koje treba da obave podrazumevaju korake čiji niz treba slediti određenim redosledom. Ovo je važno kako zbog obavljanja svakodnevnih poslova (pa ne mogu vezati pertle pre nego što obuju patike, iako nama odraslima to deluje kao sasvim logično, deca to ne znaju – neko mora da ih nauči), tako i zbog kasnijeg boljeg snalaženja u školi, rešavanja matematičkih i jezičkih zadataka koji podrazumevaju niz aktivnosti, ali sada već mnogo manje očiglednih i daleko složenijih. Odličan primer je sabiranje i množenje. Ako deca nauče da se pojedini poslovi mogu obavljati dobro samo ako se prati tačno određen redosled, biće im lakše da razumeju prednost koju množenje ima nad sabiranjem.
Druga, takođe veoma važna stvar – očigledna promena koja se dešava dok dete briše tablu (koja od prašnjave odjednom postaje zelena i čista), na neverovatan način zaokuplja njenu pažnju i na najočigledniji način pokazuje kako njen rad daje rezultate. Ovde je veoma važan fokus, intenzivan i snažan fokus i koncentracija koju je dete iskusilo, možda po prvi put, zadivljeno rezultatima svog rada. Ako obratite pažnju na svoje dete dok radi neki (za njega) važan posao, primetićete koliko snažno umeju da se na to ustreme i fokusiraju. To su veoma važni momenti, momenti kada se sposobnost za usmeravanje fokusa i održavanje koncentracije prvi put razvijaju.
Zadovoljni osmeh na licu devojčice kada je završila sa zadatkom koji je sama sebi zadala treća je i najvažnija korist obavljanja praktičnih životnih aktivnost kod dece: one na neverovatan način doprinose osećaju odgovornosti i ispunjenja, i na taj način grade sigurnost i samopouzdanje kod detetea. Jer, to što je ona očistila tablu, ispunila neki zadatak koji nikad nije, koji su do sada mogli samo odrasli, za nju je neverovatno postignuće! Za ovakve stvari, deci uvek odajte priznanje. Ulićete im dodatnu dozu sigurnosti i želju da se i sledeći put pokažu!
Izvršne funkcije su za rezultate u školi važnije od IQ-a, jer značajno utiču na sposobnost rešavanja matematičkih problema, čitanje i razumevanje pročitanog kroz celokupno školovanje, i ostaju važne, čak ključne kroz ceo život, uključujući karijeru i brak, te pozivino mentalno i psihičko zdravlje.
Da li ste ikad pomislili na to da, ako dete na vreme budete učili da mora da isprati redosled životnih aktivnosti (da najpre opere ruke, pa onda postavi tanjir, sipa hranu, ruča, pa potpm poskloni), da će to uticati na njegovu (ili njenu) karijeru ili brak? Ni ja, ali svakog dana učimo nešto novo. Za našu decu bi bilo korisno da ti i primenimo, umesto da zaboravimo čim se unervozimo kad u obavljanju nekog posla koji rade prvi put deluju nespretno i sporo.
Izvor: Zelena učionica
