Biti mama je 24/7 posao. Nije da to niste znali i prije mene. Ne radi se tu samo o obavezama koje imate oko djeteta. Već i o tom osjećaju da ste vi sad odgovorni, glavom i srcem, (tata bradom) za odgoj jednog sunđera.
Pa sad i kad biste opsovali, vi se nekako suzdržavate jer ne biste da vam dijete prvo opsuje umjesto da kaže nešto lijepo.
Pa gledate da kad ste s djetetom izmislite neke igre, pričate priče, pokažete kako ste zabavni i nezamjenjivi i neophodni. Iako, ruku na srce, dijete bi se možda igralo bolje bez vas.
I ima još jedna stvar koja nije mučila prethodne generacije – mobilni telefon.
Em mi je posao usko vezan za Internet, pa non stop gledam klikove, šerove, mogu li negdje okačiti neki link da malo proradi, hoćemo li ispuniti zadati cilj danas, to je posao od 24h (nije, ali sam ja sebi izmislila da jeste), em dok to klikneš tamo, ovamo, slika, video, post – prođe dan.
Kad si mama, nisi svoja i nemaš vremena da ga toliko gubiš. Jer je potrebno tvom djetetu.
I u svom tom mom uskoro jednogodišnjem razmišljanju o tome kako smanjiti upotrebu telefona pred djetetom, jer nemam namjeru da joj ga još uvijek dajem, naiđem na reklamu Huaweia. Kažu, odloži telefon. Emotivno, pitko, praznične emocije s nevjerovatnim obrtom na kraju.
Budi prisutna, kažu.
Meni telefon kaže da budem prisutna.
Zbog tog istog plavog P9 Huawei modela i njegove duple kamere koja baš savršeno uhvati sve Loline osmijehe pa Goran ima 300 skoro istih (ma ni sličnih) fotografija, ja nju gledam kroz objektiv kamere i onda mi kažu budi prisutna.
Biću prisutna.
Napraviću kutiju u hodniku u koju ćemo stavljati telefone na tih 3.5 sata od dolaska kući do njenog spavanja, i javljati se samo ako je baš hitno.
Biću prisutna i neću fotografisati i snimati sve što uradi, već ću neke stvari sačuvati u svojoj glavi.
Biću prisutna i neću juriti klikove i lajkove već njene osmijehe.
Biću prisutna, jer je godina dana tako brzo prošla i biće vremena za odsutnost.
Sad je moje prisustvo njenom odrastanju potrebno meni jednako koliko i njoj.
Biću prisutna.
