Danas sam u gradu srela komšinicu.
„Nek sam se samo otrgla iz one naše sramotne selendre“, rekla je.
Promenila je naglasak. Razvlačila je reči, onako kako to rade Novosađani. Pričala je sporo, pa opet nekako nerazumljivo. Imala sam utisak da je ispred mene neka druga osoba, a ne devojka koja je do juče sa mnom pazarila hleb u seoskoj maloj pekari i pričala onako kako se inače priča u našoj varoši još od kolonizacije iz Bosanskog Petrovca ’46.
Nije bilo nijednog „đe“ da zaluta. A znala mi je nekad zorom dobaciti: „Đe ćeš ti ranije?“
U telo moje simpatične komšinice kao da se uselila neka gradska cura koja nikad u selo kročila nije, koja je naprasno zaboravila na one kokoši iza svoje kuće koje smo svaki drugi dan podizale da nađemo sveža jaja za moje dete. Koliko smo se samo smejale kad se preplašena živina razleti i počne sudarati među našim nogama. Perja na sve strane.
Sada stoji ispred mene sa velikim kartonskim kesama smeštenim među prste sa predugačkim bež noktima. U jednoj ruci joj je cigareta, maše sa njom dok priča, pepeo leti svuda.
Rekla mi je kako je u gradu totalno ludilo, kako je sve super, kako su ljudi kežual i kako svako za sebe „bleji“.
Mogla sam da je razumem, život na selu među ljudima koji te poznaju od prve pelene zaista može biti opterećujući.
Ono što nisam mogla da razumem je ta brzinska promena od akcenta do držanja.
Za svega tri nedelje počela je da priča sporo i mekano, obogaćeno nekim novim frazama i rečima, odevena drugačije, našminkana drugačije, pogleda i stava drugačijeg.
Nije pitala šta ima novo u selu. Niti kako su svi oni ljudi koje je do juče volela da sretne, sa kojima je toliko volela da priča.
Spominjala je mesta na koja sada izlazi sa nekim novim kul ljudima.
“Žao mi je što vam je Žućko podavio kokoške”, rekla sam.
“Koje kokoške i koji Žućko?”
“Pa vaš Žućko i vaše kokoške. Valjda se otkačio sa lanca pa uleteo u kokošinjac. Jedna ili dve su preživele, ostale podavljene. Ne znam gde sad da nađem za dete domaća jaja…”
“Ne znam zaista o čemu pričaš, nisam se čula sa svojima petnaest dana”, rovarila je rukom po dubokoj kesi.
“Nego, ajde se javi kad ponovo budeš u gradu da malo prozujimo, ima super kul mesta, svideće ti se. Taman da malo oladiš od selendre i onih dosadnih kafića i radoznalih baba. Ja ne mislim tamo u skorije vreme da kročim, uz to ćale je opet umislio da umire, ugušio bi me kuknjavom.”
Zatvorila je kesu, poljubila me nekako brzinski i odjurila pozivajući nekoga mobilnim telefonom.
Ostadoh negde na Bulevaru zatečena. Pokušala sam da posložim sve ono što sam za nekoliko minuta čula i videla.
Bila sam srećna kada su mi njeni roditelji rekli da je počela da radi u gradu i da tamo od sada živi. Da dobro zarađuje. Uvek mi je drago kada čujem da se neko osamostalio, da je krenuo u novo, u nepoznato, da je zadovoljan zbog toga.
Ono što nisam mogla da razumem jeste kako je uspela da za samo dvadesetijedan dan promeni način na koji je govorila tridesetipet godina, gde je isparilo ono bosansko, kolonizacijom u naše mesto doneto i naučeno, gde je sklonila, kad je brže ubila one reči po kojima smo oduvek prepoznatljivi, one navike kojima se nekad dičila? Da li ih se možda postidela?
Kad je pre zaboravila Žućka i kokoške koje su nam vazda dobra jaja davale?
Kad joj je brže naše selo postalo selendra i otkad su seoski kafići u kojima smo znale do iza ponoći piti postale mesto “smaranja”.
Nisam mogla da razumem njenu potrebu da se meni predstavi drugačije, jer ja nisam tamo neki stranac ili novi komšija u soliteru koji je ne poznaje.
Nisam mogla da razumem zašto bi se uopšte predstavljala drugačije?
Zar se postidela svog porekla, očevog porekla, mesta u kom je prohodala, čije ulice je kredom šarala, na zidovima čijih kuća se oslonjena prvi put ljubila i dodirivala, na čijim klupama je zbog bivšeg plakala, u čijoj jedinoj školi je pisala i brojati naučila, u čijoj je pekari vruće kifle pazarila i na čije malo groblje je najmilije ispratila.
Možda se više nikada nećemo sresti.
Možda više nećemo pričati na isti način. Sasvim sigurno ne u seoskim kafićima.
Možda me sledeći put neće pozdraviti. Možda će okrenuti glavu.
Možda će se uplašiti da ponovo ne pomenem selo i Žućka i kokoši, „jebale me kokoši kud sam ih i spomenula“.
Možda se nećemo razumeti. Sigurno se nećemo razumeti.
Možda me neće shvatiti ako joj kažem da bi čovek trebalo da se menja, da ide napred, da preseca tamo gde boli, gde ne prija, ali da nikada ne bi trebalo da se stidi onoga što je nekad bio, što je nekad radio, kako je nekad živeo, jer sve je to uticalo na ono što je on danas.
To ga je oblikovalo, i naučilo gde da stane, kad da požuri, kad da zažmuri, kad da ubrza.
Mi smo naši promašaji.
Mi smo naši najveći uspesi.
Mi smo naši roditelji. Naši prijatelji. Naše domaće životinje iza kuće, naš kiseli kupus na terasi zgrade.
Mi smo naše ljubavi, naša pijanstva, naš prvi duvan, marihuana, naše svađe, naši brakovi, naši razvodi, promašeni poslovi, naši loši akcenti, naši čudni koreni, naše dobro i ono loše.
I ne bi trebalo da se toga sramimo. Niti da se svim silama trudimo da od toga pobegnemo, jer ono od čega bežiš nekako te uvek stigne. A i nismo savršeni. Kud bismo ovakvi i bili.
Dobra reč je dobra bila bosanska ili novosadski razvučena, dobar čovek je dobar živeo on na selu ili živeo u gradu, imao kokoške ili kućnu biblioteku.
Sve ostalo je manje bitno.
Duša neće postati bolja ako promeniš akcenat, ako prećutiš da imaš živinu, oca umišljenog bolesnika, ili da si na selu odrastao. Nema potrebe da druge zamajavaš niti da se lažno predstavljaš, jer kad padne mrak ipak ostaješ sam sa sobom i svojim lažima.
A one će te kad tad pojesti.
