Ne bi trebalo da slušaš šta drugi imaju da ti kažu o tvom životu, ako si siguran da živiš ono što želiš.
Ne bi trebalo da se jedeš jer nekome nisi po volji. Ljudima nikad nećeš biti po volji, koliko god se trudio. Jer ako grabiš, ako si vredan i ambiciozan, reći će da si alav. Ako si dobar i pošten, reći će da si naivan. Ako si ćutljiv, reći će da si mutav. Ako imaš šta da kažeš, reći će da se praviš pametan. Zato ne bi trebalo da se jedeš, jer nekome nisi po volji.
Ne bi trebalo da se trudiš da se dopadneš. Budi ono što jesi sa svim svojim slabostima, kome se takav svidiš, prići će ti. Možda će to biti samo tri čoveka, možda ćeš pomisliti kako mali krug prijatelja, ali zar kvalitet nije bitniji od kvantiteta, posebno kad je prijateljstvo u pitanju.
Ne bi trebalo da se pravdaš bilo kome. Posebno ne ljudima od kojih ne zavisiš, ni materijalno ni na bilo koji drugi način. Nema potrebe da njegovim ili njenim roditeljima objašnjavaš zašto želiš da kupiš stan ili budeš podstanar ako je to od tvog novca, zašto dete šalješ u vrtić, zašto ne želiš veliku svadbu, zašto ne želiš svadbu uopšte, zašto se tetoviraš u 37, zašto ideš na aerobik dok muž čuva dete, ili radiš dva posla, a jedan ti sasvim dovoljan, zašto menjaš poslove, zašto ne kafenišeš sa komšijama, zašto poslednji dinar daješ za knjigu umesto za džak brašna, zašto sediš sam u kafani, zašto trčiš, a mršav si, zašto jedeš, a debeo si.
Ne bi trebalo da analiziraš, da lupaš glavu zbog drugih, ljudi ponekad vole da igraju psihološke igrice, da te ni „krivog ni dužnog“ uvlače u njih, da glume žrtvu, da čine da se osećaš loše i odgovorno, da te grize savest. Budi mudar, skloni se od igrača.
Ne bi trebalo da pristaješ na mrve, zato što su ljudi nažalost gladni i nemaju krov nad glavom. Budi saosećajan, pomozi im ako možeš, ali teraj za svojim snovima. Pucaj visoko, pa čak i ako promašiš, kažu, bar si gore među zvezdama. Nemoj da umanjuješ svoje snove, da otkidaš od njih, da ih prilagođavaš situaciji, jer to onda više nije tvoj san.
Ne bi trebalo da se plašiš, jer ako se stalno budeš nekoga ili nečega plašio bićeš mrtav dugo pre nego zaista umreš. A mrtav čovek ne može da uživa u ljubavi, u proleću, u rađanju, u putovanjima, u šolji kafe, u dodirima, u novoj frizuri, u prohladoj reci, u sunčanom jutru, u crvenom zalasku, u koketiranju, u ljubljenju, u plesu. Nemoj da dozvoliš da te pojede strah, pojedi ti njega.
Ne bi trebalo da nastaviš istim putem, ako si shvatio da te ne vodi tamo gde želiš. Jer kada ti budu saopštili da te jede šećer ili čir ili nešto mnogo gore, prvo što ćeš pomisliti jeste „da mi je sad da se vratim unazad, da promenim to i to i to…“ Ljudi koji obole, vrlo dobro znaju zašto im se to desilo. Zato menjaj pravac dok možeš.
Ne bi trebalo da živiš na silu. Da voliš na silu. Da ostaješ na silu. Da rađaš na silu. Da odlaziš na silu. Da pokušavaš na silu. Da se smeješ na silu. Najgora bolest koja može da te zadesi jeste silovana duša. Ta bol te mrvi čak i kada izgleda da je sa tobom sve u redu. Ta bol se ne leči tabletom. Ta bol može da te učini podstanarom u sopstvenom životu, a to je mnogo skuplje od sto, stopedeset evra mesečno.
Za mirnu dušu važno je da živiš onako kako osetiš da ti šapuću glasovi iz grudi, iz srca, koliko god to nekada zahtevalo radikalne promene. One mogu biti bolne, možda pomisliš nemam ja snage, novca, podrške za to, neću moći sam, sama… Ne brini, nema jače životinje od motivisanog čoveka. Ako rez ne napraviš sada, ostaje ti da živiš loše do samog kraja.
Ne bi trebalo da se plašiš rizika. Sećaš se reči Bukovskog:„Ako ćeš da pokušaš idi do kraja. To bi moglo značiti gladovati tri ili četiri dana ili se smrznuti na klupi u parku. Moglo bi značiti zatvor, moglo bi značiti ruganje, ismejavanje, izolaciju. Ako ćeš da pokušaš, idi do kraja. Ne postoji nijedno osećanje kao to. Bićeš sam sa bogovima, a noći će buktati u plamenu!“
Ne bi trebalo da druge kriviš za svoje promašaje, sam pucaš, sam biraš metu. Niko ti neće doneti mir duši osim tebe samog.
Ne bi trebalo da odeš sa ovog sveta tužan što nisi uradio ono što si želeo ili voleo onoliko koliko si mogao.
Nemoj da kalkulišeš sa ljubavi, nemoj da je podrazumevaš. Pusti da te sludi, da ti otkrije nekog drugog tebe, neka te oslobodi, neka te promeni, prepusti joj se.
Ne bi trebalo da uveravaš druge da si srećan, sebe uveri.
I za kraj, nemoj nikad da dozvoliš da se osećaš zatočeno. Čovek u ćeliji ponekad može imati više slobode od tebe samog. Jer sloboda nije ograđen ili otvoren prostor, sloboda je ograđena ili otvorena duša. Živi tako da uvek osetiš kako ti vazduh struji pod rebrima, od krila koja su ti raširena i zbog kojih letiš.
Sam biraš šta te čini živim.
Sam biraš kad ćeš da umreš.
Fotografije preuzete s DeviantArta.
