I onda podignu golemu kuću da vrhom krova ulazi u niže oblake.
I obmotaju je skupom fasadom. I prekreče je temeljno, svaki komad.
I udare behatonske sive ploče da se po njima sigurno gazi do ulaznih vrata.
I odseku, a da ne pitaju, svako drvo pred njom. Da je tako golemu izvedu na čistinu. I ne zasade novo, jer se kuća onda neće videti, a i u jesen će opadati lišće, i onda ga treba neumorno čistiti, a borovi sporo rastu, i što bi uopšte drvo bilo ispred kuće, neka ga u parku.
I onda ti dok šetaš, vidiš tu kuću, golemu i lepu, al te ne obuzme nikakva emocija, jer eto te gde stojiš i iz prikrajka gledaš u onu malu žutu na kraj ulice, onu što joj rascvetala krošnja sakrila prozore, pa ne može videti jesu li pvc ili nabrekli drveni. Al vidiš žardinjeru s crvenim muškatlama. I znaš da su ti rekli da muškatle smrde i da ih ljudi stavljaju oko prozora jer teraju muve. Al, tebi baš prija ta njihova jarko crvena boja, toliko da bi gledanje u njih platio kada bi ti tražili.
I vidiš malo parče platnene zavese na bočnom prozorčetu. I vidiš psa garavog ko ugalj, kako se klempav rve sa zarđalom šerpicom k'o sa kakvim ježom. I vidiš ljuljašku na debelu granu zavezanu. I nakrivljeno poštansko sanduče. I malu drvenu klupu oslonjenu o kapiju, tako da ne znaš ko tu koga drži i ko je kome oslonac.
I vidiš da je neko dete kredom iscrtalo srce odmah do oluka.
I baš su te ciglice klimavo ugurane u zemlju, sve da ti srce titra od straha dok stigneš do ulaza.
Al, ti stojiš i očarano gledaš i sve ti milo i sve misliš ja bih ovde voleo da živim.
Tako je i sa ljudima.
Sav napor oko fizičkog izgleda ode niz reku, ako nemaš priču za ispričati. Ako ne umeš emociju probuditi, srce tuđe zatitrati, usta tuđa nasmejati. Ako se na tebi ne poznaju tragovi života.
Ako te vidim, al se pogledom ne zadržim.
Ako te čujem, al te prečujem.
Ako si lep, al si samo lep.
Ako ne probudiš želju da se ja sad u tebe šćućurim, koliko god nalickanom fasadom obmotan bio.
Šta će ti silni metri visine, ako ne rasteš sebe radi, već da bi druge zadivio, da bi rekli kako si golem i moćan. Život u oblacima zvuči primamljivo, ali je pust i tužan ako tamo nema nikoga kraj tebe. I ptice tu ne mogu da reše stvar.
I ta skupa fasada kojom si se obmotao, možda izgleda lepo, možda ti zavide zbog nje, ljudi često sreću ravnaju sa vidljivim stvarima, opipljivim, ali na duže staze ona će te ugušiti. Jer nije zdravo da prikrivaš svoju pravu prirodu, da se praviš da si nešto što nisi, da se lažno predstavljaš jer čini ti se da bi umro ako se ljudima ne bi dopao. Ako bi im svoje nesavršenosti poput nakrivljenog poštanskog sandučeta prikazao.
Jer ko bi zaboga prišao čoveku sa kog nešto visi ili se klima?
Posebno danas kada sa svih strana pritiskaju da budemo nasmejani, zategnuti i zgodni, doterani, uredno ošišani, prikrivenih sedih dlaka, prikrivenih dugih belih strija i kvrgavog celulita, prikrivenih zelenih vena i kože koja visi s vrata. Prikrivenih nesavršenosti.
Postala sam veća od najveće kuće onda kada sam prestala da se trudim da se bilo kome drugom dopadnem, osim sebi. Kada sam shvatila da mogu biti jednako lepa i u elegantnoj haljini i u beloj pamučnoj majici, i kose isfenirane i kose tršave u rep pokupljene, i našminkana i bez trunke šminke ko avet bela. Jer sa fizičkim izgledom priča o meni, o tebi, nije završena. Fizički izgled je samo jedan od hiljade delića koji nas savršenim mozaikom čine. Iako ti se to ponekad tako ne čini.
I zašto bih se trudila da budem golema ćosava kuća bez ijednog stabla pred sobom, popločana behatonom, sterilna i hladna oko koje suv list ne sme da padne jer će narušiti sve ono što o sebi želim da poručim? Koju i psi zaobilaze u punom luku, pred kojom deca ne žele da se zaigraju žmurke, pred kojom se starci ne zadržavaju da predahu, na čije zvono poštar zvoni samo jedan put, od koje se zapravo svi udaljavaju jer osete da ni ona sama sa sobom nije zadovoljna.
