Kreveljila sam se, bila zabavna beba, s malo većom glavom.
Do neke pete sam već shvatila šta ih zabavlja, pa sam to često ponavljala. Bilo je lijepo kad se mama i tata smiju, a ne svađaju.
A onda sam jasno shvatila da baš vole kad sam najbolja. Pa sam bila najbolja. Po njihovim mjerilima.
Prvi čir na želudcu me zavolio, pardon zabolio s 10 godina.
A onda sam nastavila da radim razne stvari da bi me voljeli.
Kuvala, spremala, peglala.
Ustajala ranije da bih išla tamo gdje baka voli.
Sjedila do kasno da bih bila tamo gdje tata voli.
Jedino pihtije nisam nikad jela. Čak ni za ljubav.
Uđe ti u krv da radiš razne stvari da bi te drugi voljeli.
Recimo, možda nikad neke bendove ne bih čula da nisam morala da progutam njihovu diskografiju, jer je potencijalni muški objekat baš taj bend volio.
Shvatiš da ljudi vole nasmijane ljude pa se smiješ i kad treba i kad ne treba.
Odlaziš na neka mjesta jer su tamo ljudi koji bi te mogli voljeti.
Uhvatiš sebe da piješ i više nego što bi trebalo jer ako ne piješ, ljudi će te čudno gledati.
Ne govoriš često “ne” i “ne mogu” jer ljudi ne vole baš takve ljude.
Ustajala sam ranije i lijegala kasnije.
Nekad mrtva umorna, nekad živa a mamurna, jer ljudi te moraju voljeti, a to znači da moraš biti na raspolaganju.
Nekad sam one koji su me čak i takvu voljeli zapostavljala da bih uradila nešto da bi me drugi voljeli.
Prećutkivala sam ono što je trebalo da kažem, jer prećutkivanje nije laž, to je neka siva zona.
Dvorska luda, ona za kafu, ona što može, ona što hoće jer misli da se tako zaradi ljubav.
Šta sam sve trebala da radim da bi me drugi voljeli?
Ništa.
Da budem dobar čovjek.
Sebi. Pa onda i onima oko sebe.
I da rodim Lolu. To je ljubav.
Šta bi trebalo vi da radite da bi vas drugi voljeli?
Ništa.
Oni kojima odgovarate, oni kojima ste potrebni, oni koji “kliknu” s vama voljeće vas u svakoj vašoj verziji.
Jer u suprotnom to ionako nije ljubav.
