KulturaLjudiMjestanajnovijeNaslovna vijestPojave

Jovana Kešanski: Knjiga me je naučila da ne razmišljam o sledećem koraku

Jovana Kešanski jedna je od Lola sa najdužim stažem u magazinu. Oštrog jezika, mekog srca i s punim džepovima pravih riječi za svaku životnu situaciju. Sve Lole su ponosne na svih 109 pletenica i bilo nam je zadovoljstvo uraditi ovaj intervju s njom u vezi njene prve knjige.

Brankica Raković

Jovana Kešanski – tvoje ime i prezime kao da je rođeno da bi pisalo na koricama neke knjige. Kako je tekao proces pisanja knjige?

Znači da se nisam zeznula kad sam uzela muževo prezime. Šalu ili istinu na stranu, tok pisanja je tekao svakako, svuda, ovako i onako, kako mi je dozvoljavalo vreme, dete, tata koji je u jednom periodu bolovao, pa umro, kako sam sama sebi dozvoljavala u svemu tome.

Oduvek sam bila kampanjac, nema kod mene reda, kad je pisanje u pitanju sve je stvar momenta. E, knjiga je nastala spajanjem tih momenata i zato je trajalo malkice duže nego što sam očekivala.

Ali, ne možemo da biramo kad će neko da se razboli, kad je fenomenalan sunčan dan pa ti radije da ga provedeš sa detetom, kad si tup, kad si besan, a ne piše se ti se bes, već ti se istrčava bes… U šali volim da kažem da sam je konačno porodila i to bez epidurala.

  1. Na koje si prepreke naišla, a šta si o sebi naučila u procesu stvaranja ovog djela?

Prepreke dižeš sam u glavi, uglavnom. Ja sam želela da napišem knjigu, tačnije objedinim neke stare i neke nove priče, imala sam cilj, pa nisam ni dizala prepreke, ako je neka iskočila, trudila sam se da je preskočim.

Uz to, imala sam odličnu podršku. Kompanija Dijamant iz Zrenjanina za čiji blog Jutroskop pišem je lavovski stala uz mene i finansirala mi štampanje celokupnog prvog tiraža, a Jelena Lukić, predstavnica švedske izdavačke kuće Storytel, ponudila mi je ugovor za audio izdanje, potpisala sam ga i uz njeno poverenje dobila i kintu koja mi je pomogla da izguram plaćanje lektora, korice, prelom.

Bila je još nekolicina sponzora koji su prepoznali moj rad. I svima hvala do neba na tome. Rad na knjizi me je menjao, čini mi se da sam se konačno okuražila, bila sam ja i ranije odlučna i hrabra, ali sam negde to zaturila, istrošilo se, zagubilo, umirilo, ne znam…

A onda dok sam pisala priče koje su mahom autobiografske, sve sam proživljavala ponovo, pa opet i opet, i valjda sam tako u ponavljanju (jer ponavljanje je majka znanja, kažu) shvatila gde sam pravila greške, što sam ih pravila, što me bolelo, šta sam mogla da uradim, što nisam, kad ću… Sve se nekako poslagalo, pa je izlaskom knjige “109 pletenica” negde izašla i promenjena Jovana. I nije loša.

  1. Zašto knjiga nosi baš naziv “109 pletenica”

Zato što se ja stalno upetljavam, ponekad je to do zaustavljanja krvi. Ponekad se upetljavam zbog drugih, ponekad zbog sebe. Svi se mi upetljavamo očekivanjima od sebe, od drugih, strahovima, nadama, brigama, analizama…

I svima nam treba raspetljavanje, ako ne skroz onda bar da olabavimo te pletenice i pustimo krv da normalno cirkuliše da ne bismo umrli. Ova knjiga su moje (a mahom i tuđe) pletenice i pokušaj da ih olabavim na 109 načina.

  1. Kakve su prve reakcije čitalaca?

Rekacije su rekla bih dobre. Neki kažu da sam im iščupala utrobu, ali da im je baš to trebalo, da su plakali, da su se i smejali i plakali, da sam se ogolila do kosti i podstakla njih da se ogole pred sobom, da sam ih naterala da se menjaju, da sam lek “za sjebane”…

Prvi tiraž, 1000 komada je skoro otišao, za mesec i po dana. To samo govori o tome da smo svi dobro upetljani, ali i da želimo da se otpetljamo.

5. Koja je tebi omiljena priča u knjizi?

Volim priču Odliv.

Evo odlomak:

„Znaš Jovana – kaže mi dok se mini biciklom vraćamo sa plaže – možda ćeš uskoro dobiti menzes“.

Koža joj je užarenija od peska po kom sam do malopre trčala, osetim to dok je dlanovima držim za goli struk. Imam jedanaest godina, sedim na paktregeru bicikla i slušam mamu kako pokušava da mi na brzaka, ne gledajući me u oči, otkrije veliku žensku istinu.

Bira reči, jer ne zna da sam to već saznala proletos na dečijem igralištu kada je komšinica Tijana ponosno rekla da je kupila uloške za „mecu“.

„Šta ti je to meca?“ pitala sam sa ljuljaške znatiželjno.

„Ma, menstruacija. Jednom mesečno krv ti curi odole nekoliko dana.“

„Odakle odole?“

„Pa iz pičke, jebem te glupa!“

Šesnaest godina kasnije. Ulazim u ordinaciju psihijatra u dežurstvu.

  1. Šta si htjela da budeš kad porasteš i gdje si danas u odnosu na tu želju?

Htela sam da budem novinar izveštač sa poprišta nekih ratnih sukoba, ili reporter koji beleži priče recimo u Africi, ili da radim u nekoj ozbiljnoj novinarskoj redakciji gde se priče ne pišu skidanjem sa gugla, već sa terena i na njima se ne radi 15 minuta, već onoliko koliko je potrebno da bi se nešto otkrilo, a da to nisu nečije nove plastične sise. Gde sam danas?

Na poprištu mojih unutarnjih ratnih sukoba; skapiraš s godinama da se “najbolji ratovi vode sa sobom”, ne moraš nigde da ideš, u nikakav rov, zatrpaš sebe očas posla. Nekad zbog gluposti, nekad zbog hipersenzitivnosti, nekad zbog hladnih ljudi, očekivanja, ideala.

Nekad nešto pisanjem promenim, ili nekoga, a nekad samo konstatujem da su nam starlete deo folklora. Ovo sa knjigom mi je trebalo, to me je baš podiglo posle svih recimo odlepršalih snova.

  1. Ko su tvoji uzori u pisanju?

Nemam ih. Ali, volim kako piše Bukovski, jer volim ogoljene ponekad grube rečenice sa kojima u dva reda kaže veće stvari od onih koji na 80 strana pokušavaju poroditi isto to. Volim Dostojevskog.

Nedavno sam pročitala Blue Moon od Damira Karakaša, mnogo mi se dopao stil pisanja, tok razmišljanja. Odličan mi je i Džon Fante… Ima ih… Uglavnom, nemam uzore, ali volim da čitam pisce koji ne dave opisima, kićenjem rečenice, koji se ogoljevaju, kojima se to u rečenici oseti.

  1. Šta je sljedeći korak?

Knjiga me je naučila da ne razmišljam o sledećem koraku. Zadovoljna sam što idem u drugi tiraž, što sam se sa porodicom preselila, što udomljeni pas deluje zadovoljno sa nama, osim kad ga Srna zamara, što mi je mama dobro, što mogu da joj dam za voće, da joj napunim frižider, što mogu da plačem kad mi se plače, što sam napravila neke preko potrebne rezove, pa izbegla psihoterapeuta u daljem periodu, mada ja sam volela da idem, jer psihu treba negovati, što kad otvorim oči ujutru ne pomisli: Jebote, šta ja ovo živim?

To je sad, o sledećem koraku… lagano.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije