Iako je rođena u Njujorku, opersku divu Mariju Kalas sudbina je u detinjstvu vratila u Grčku, zemlju njenih poredaka, gde nije našla samo pravi put do svetske slave, već i fatalnu ljubav koja ju je mnogo koštala.
Najslavnija operska diva svih vremena, Marija Kalas, kao da je između ostalog živela i zbog toga da dokaže tačnost narodne izreke po kojoj su sve prave ljubavi tužne. Žena istovremeno božanskog i demonskog glasa, besprekorne lepote i upečatljive nesigurnosti, volela je samo jednom i to pogrešnog muškarca.
Temperamentna Grkinja koja je blistala na operskim scenama širom sveta sredinom prošlog veka dočaravajući likove Madam Baterflaj, Toske, Norme, Karmen, bila je zapravo samo preplašena devojčica željna iskrenih zagrljaja i ljubavi.
Njena privlačnost bila je magnetska, tako da je u svoje vreme bila popularnija od mnogih holivudskih zvezda. Svojim neobičnim životom, hirovitošću, neverovatnom ambicioznošću i svojevrsnim ljubavnim prevratom, plenila je pažnju medija i javnosti. Jednom se udala, jednom volela, jednom rodila, a ništa od svega toga nije joj donelo sreću.
Operska diva Marija Kalas rođena je kao Ana Marija Sofija Sesilija Kalogeropulos 2. decembra 1923. godine u Njujorku, na Menhetnu, u porodilištu na 5. aveniji. Na svet je došla kao druga od dve ćerke u porodici grčkih emigranata Džordža i Eveangelije koji su se doselili u Ameriku neposredno pre njenog rođenja.
Brak njenih roditelja nije bio srećan, pa je majka odlučila da 1937. godine napusti oca i sa ćerkama se vrati u Grčku. U Atini, za vreme rata, imućni ljubavnik njene starije sestre Džeki smestio ih je u jedan stan gde im je majka Liza obezbeđivala neophodne potrepštine tako što je postala ljubavnica jednog italijanskog oficira.
Govoreći o detinjstvu, Kalasova je navodila da se osećala ružnom, odbačenom i da ju je majka terala da peva, što je ona mrzela. Ponekad se pitala da li ona oseća nešto za nju kada može da bude toliko stroga i hladna. Marija je, postavši planetarno popularna, često izjavljivala da je njena majka bila spartanski stroga i bez ikakvog osećaja za majčinstvo, a naročito za umetnost.
Smatrala je da je nesigurnost koju je nosila kao jednu od osnovnih osobina stekla gledajući loš brak svojih roditelja. Detalji o njenom odnosu sa ocem nisu poznati, osim da joj nije bio očinska figura za primer, ali kako mu je ona i pored toga bila privržena i da je patila za njim.
Sebe je doživljavala kao ružno pače jer je bila debela i kratkovida. Godine bez oca koji je ostao u Americi, kao i atmosfera rata i siromaštva bili su više nego teški za život.
Međutim, bez obzira na to, njena majka je još od Marijine pete godine odlučila da mlađa ćerka školuje glas. Najpre se upisala na Grčki nacionalni konzervatorijum, a zatim i na Atinski konzervatorijum. Prva profesorka bila joj je Marija Trivela koja je odmah spoznala da je njen glas van svih standarda.
Mogla je da interpretira mnoge glasove koji su bili različiti od njenog: soprane, mecosoprane, pa čak i neke tenore. Naime, njen glasovni raspon išao je od niskog alt-registra do najvišeg fa, najviše note soprana leggero.
Upravo je to bio razlog zbog koga je već 1939. godine započela karijeru u Olimpijskom pozorištu u Atini, ali profesionalnim debijem navodi se 1942. godina kada je dobila ulogu Beatrise u Bokaču. Iste godine dobila je i glavnu ulogu u Toski, što joj je omogućilo da nastupi u Grčkoj nacionalnoj operi i otvori joj put svetske slave.
Posle sklapanja mira, Marija je proterana iz Opere jer su u upravi bili levičari. Vratila se u Ameriku, ali ni tamo nije mogla da nađe posao. Pozajmivši novac, 1947. otplovila je u Veronu zbog angažmana za četiri koncerta za koja je dobila samo dvesta četrdeset dolara.
Tamo je upoznala bogatog ljubitelja opere Batista Meneginija, čoveka starinskog kova koji je govorio samo italijanski. Batista je tada imao pedeset tri godine i bio je tri decenije stariji od Marije. Za njega se udala iste godine, a pored toga što joj je on bio podrška i njegov novac je predstavljao još jednu propusnicu za slavu.
Mnogo je ulagao u njenu karijeru, kako finansijski, tako i posredstvom kontakata i prijateljstava sa uticajnim ljudima Italije. Prvi veliki trijumf Marija je doživela 1949. godine kada je u Veneciji sa uspehom nastupila u dve veoma različite uloge u operama Vagnera i Belinija.
U milanskoj Skali prvi put je nastupala 1951. u operi Sicilijansko večernje i ovaj teatar bio je njena glavna scena tokom pedesetih. U Londonu je redovno nastupala od 1952, a baš u tom gradu i završila je opersku karijeru 1965. godine.
Sredinom svoje karijere, Marija je naglo smršala izgubivši 35 kilograma, a neki kritičari smatraju da je to bio glavni razlog opadanju kvaliteta njenog glasa u nekim operskim ulogama, dok drugi smatraju da joj je glas postao mekši i zavodljiviji. Operska diva je na sceni bila izvrsna glumica, a reditelji su smatrali da je teška i zahtevna za saradnju, ali nadasve inteligentnu i osobu koja zna šta želi.
Često u poslu nije pristajala na kompromise, zbog čega je često bila u žiži skandala. Umela je da otkaže nastup ako se nije osećala dobro i kada je smatrala da nije dovoljno spremna.
Međutim, ono što je posebno privlačilo publiku i medije bio je njen emotivni život, daleko skandalozniji od poslovnih incidenata. Bila je žena izrazitog seksepila koja je magnetski privlačila suprotan pol.
Volela je starije muškarce, one od autoriteta, bogate i uspešne poslovne ljude, ne toliko lepe, koliko popularne zavodnike i srcelomce. Svog muža Đovanija opisivala je kao ćutljivog i uzdržanog, ali i nekog ko je umeo da bude prijatelj i on je ima nekakvu očinsku ulogu u njenom životu.
Njihov brak i nije bio ispunjen strašću, što je i doprinelo da se kasnije nađe u zagrljaju drugog muškarca. Marija je okružena dosadom koja ju je opsedala uplovila u novu ljubav, što ju je koštala karijere i markiralo kao poznatu ljubavnicu omalenog Grka, poznatog brodovlasnika i milijardera Aristotela Onazisa. Prvi put su se sreli na jednom balu u Veneciji u periodu dok su oboje bili u braku.
