Tako što živimo u stanu koji si nasledio od roditelja. Tako što smo podigli kredit za nov auto, a ne nov stan.
Cena kvadrata otišla je u nebo, a auto… Njime ne mogu ni učešće za stan da uzmem.
Moji su na selu i najradije bih tamo zapalila, uzela neku kućicu za 50 evra mesečno i gajila kokoške i baštu. Ali, kako detetu da menjam školu, drugare? Razvod je sam po sebi već dovoljno stresan.
Kirija za iole normalan i dostojanstven stan u našem gradu ne ide ispod 350 evra, a moja plata je 550 evra. I ta plata i posao su klimavi, gazdu ništa ne sprečava da sve proda i ode na Maldive. I jeste, toliko je lud. Ili nije.
Pa zato što sam krenula na psihoterapiju i rekla – popravite me kako znate i umete da ostanem u ovom braku, a ne poludim.
Znam, ti kažeš da je ankasioznost moderna bolest i da to nije ništa strašno, ali drma me dobro. Svakog jutra se borim da ne poludim i udaram se u grudi s prekorom “kako možeš biti tako slaba i razmažena”.
Razvodimo se zato što tebe to ne zanima.
Zato što sam svijala gnezdo u kom je tebi uživanje izležavanje na kauču i gledanje onog ogromnog televizora, umesto igra sa decom, smeh i “atmosfera” koju zajedno stvaramo.
Gluposti su to, reći ćeš. Ja kažem da je to život.
Razvela bih se jer se ne volimo više.
Što sam se pretvorila u džangrizavu ženetinu kojoj samo ideš na živce, a ti u nezainteresovanog dedu kome su dečija graja i sitni nestašluci nepodnošljivi. Ne podnosiš ni mene.
Molila sam te dve godine da me izvedeš negde. Jesi prošlog vikenda u pozorište – mesto u kom najmanje možemo da pričamo i gledamo se.
U braku sa tobom izgubila sam sebe, a bila sam sigurna da ću uz tebe rasti. Nema me više i moram se nekako pokupiti.
Zašto mi ti smetaš u tome, pitaš me?
Zato što ne mogu da prestanem da očekujem nešto od tebe dok god si tu. Da primetiš moj trud, ljubav, posvećenost. Da vidiš moju tugu, suze i nezadovoljstvo. Da uradiš nešto lepo. Da razgovaraš sa mnom. Da se igraš s decom. Iz zadovoljstva, ne jer bi tako trebalo.
Kažeš da nemam razumevanja za tvoj trud, da ti ipak radiš i imaš posao. Pitam da li bi imao posao i da nemaš nas? Kažem ti – radim i ja. Namestila sam budala tako da mogu da radim i od kuće, samo da deci i tebi ne nedostajem i da uvek budem tu.
Kažeš okrenut si familiji – ne piješ, ne pušiš, ne ideš u kafane, ne kockaš, ne maltretiraš me. To je istina, ali nisam srećna.
Jel tražim previse?
Da budem srećna, samo malo, ali duboko. Na tom dubokom mestu je jedna velika praznina i u njoj malo klupko neodređenog nezadovoljstva.
Kažu drugarice da sam budala, da ni ne znam kakvih sve problema ljudi imaju u brakovima, a da je moj “kao iz bajke”.
Možda su i u pravu, ali nisu one te koje su na prvoj psihoterapiji izbljuvale gorku istinu – popravite me tako da ostanem u ovom braku i ne poludim.
To je samo faza, kažeš ti.
Bojim se da nije. Odraz iz ogledala je počeo da me prekoreva. Gleda me ona stara ja i ljuta je jako. Razočarana.
I neka budem najrazmaženija žena na svetu, želim da se rastanemo jer nisam srećna.
Kaže psihijatar da je sreća moja, a ne tvoja stvar i 100 posto je u pravu. Možda neću biti srećna ni sama, bez tebe, ali želim da pokušam.
I sad stvarno ne znam, kao što mi mnogo stvari u poslednje vreme nije jasno, ne znam zašto očekujem od tebe da mi pomogneš da se raziđemo.
Možda zato što se stara ja izgubila pored tebe. Ona koja je sve mogla i nikad u sebe nije sumnjala. Negde je kriješ, pa te molim da joj kažeš da izađe napolje. Krajnje je vreme.
Hoćeš li mi pomoći?
Priznaj da nije ni tebi lepo ovako, pored nesrećne žene.
Ne tražim stan, pare, samo malo podrške da uradimo to. Nemam muda, jebiga. Bojim se jako.
Bojim se da sama odgovaram za decu. Plašim se da ostarim sama. Kako ću bez tebe kroz sve životne bure koje me tek očekuju? Šta ako se razbolim?
Osnaži me molim te. Šta će ti nesrećna kukavica?
Ako si me ikada bar malo voleo, u ime te zaljubljenosti, pomozi mi da se razvedemo.
Preuzeto sa: luftika.rs
