Ne znam da pišem o svojim osećanjima. Nikad nisam ni probala. Strah me da ono što osećam pretvorim u reči. Imam utisak ko da će više boleti kad izađe na površinu… Ne znam.
Neka ovo bude pokušaj.
Napisaću ti pismo ovim putem, koje nikada neće stići do tebe, svog adresanta. Nema potrebe.
Nekad je lepše da ostane u nama nešto prećutno, neizrečeno naglas, da se kiseli, da ne bi otišlo u etar i postalo neshvaćeno. Neka ga tu. Neka ćuti zauvek.
(Uvod preživela).
“Ima onih ozbiljnih veza koje traju godinama, skoro deceniju. Rastanu se ljudi. Kako li prežive raskid?” Takve stvari su mi nekad prolazile kroz glavu, ne sluteći da ću ja sada biti ta koja piše nekakva pisma kako bi joj bilo lakše.
Joj Bože kakva patetika.
Ali, tu smo gde smo. Znaš, nekako sam mislila da imamo više šanse. Pa sve do pre par dana je sve izgledalo potpuno realno, a onda me realnost spucala direktno u centar za “emotivnu” ravnotežu.
Kažu da daljina zbliži velike ljubavi a razbije one male. Uh…Kod nas je ovu „veliku“ prosula u paramparčad. Ne pitaj me kako znam. Evo osećam.
Bio si nesvestan ili si to nazivao drugim imenom, ja bih rekla ego. Kod oboje je rastao. Lepo sam ti rekla da ne “navaljuješ”. Ne mogu pod pritiskom ništa. U momentu se, opet, složimo kako je sve u redu, a zatim, kako ništa nije. Panika raste a knedlau grlu zastaje. Ne vidim ti lice, ali vidim da sve otežanije pišeš.
– Daj nam još jednu šansu, Lana, uspećemo.
– Nećemo, nemamo kad da se viđamo.
– Ama možemo, samo slabije, čitaj, pobogu! Vidiš li šta pišem?
Nije što nisam videla, nego što nisam htela da vidim. Valjda strah.
Mislim, funkcionisali smo, smejali se, zezali, cugali, imali smo svoje rituale jer smo živeli zajedno, voleli se, oboje patili kad jedno od nas pati, ali negde u dubini nas počeli smo da se rastajemo.
– Pa, imaš li neki predlog?
– Pa šta da predložim? U teškoj smo situaciji.
– Hoćeš li da se raziđemo?
…. tišina… tipka… briše… lomi se.
– Pa neću da se rastanemo. Samo kažem da je teško ovako.
Samo je neko trebao da kaže: „Hej, pa mi smo se odavno rastali, samo smo fizički tu?“
I onda, kad je onaj dogovor brzo pao, samo da znaš da meni nije bilo strašno što smo odlučili da se rastanemo. Jer je par prethodnih meseci bilo strašnije.
I da se razumemo, nismo se mi rastali jer smo bili u lošoj vezi, ni zato što se nismo voleli, mi smo se rastali jer se dalje nije moglo a za to se nije imalo dovoljno snage. Rasli smo i razvijali se kroz život.
Počela je da nam se menja i percepcija, želje, potrebe, emocije. Jesam li ja tebe izdala ako sam te prerasla? Jesi li ti mene pustio niz vodu ako si promenio pogled na svet u kom više ja nisam bila njegov centar?
Neko preraste i vezu i partnera, a neko ne. Nekada oba partnera prerastu prvobitan koncept veze i jednostavno se raziđu, odu duše na dve strane. A neko samo nema dovoljno snage da se bori da se to ne desi.
Ali to nije tema ovog teksta.
Tema je – kako sam preživela raskid
Kad smo počeli da pucamo? Kad smo krenuli odnosom u kom je sve u redu, a ništa nije u redu, u kojima postoji neka čudna, nedefinisana rupa u njedrima koja se ne vidi okom, jer je sve u redu na tim slikama na Fejsu, sve ide svojim tokom, dogovaramo se za zajedničko letovanje, za zimske festivale i još bezbroj zajedničkih aktivnosti, a rupa je i dalje u njedrima i svakim danom buja.
Svakim danom kreću ta neka uzburkana osećanja, toliko su jaka da mogu da se režu tupim nožem, ali jedno se izdvaja i dominantno je – STRAH. Ta rupa o kojoj sam ti govorila je samo veliki strah.
Kako ću sad? Baš mi je lepo. Kako posle toliko vremena? Koga ću naći posle? Da li ću naći? Da li će mi odgovarati? Da li ćemo se ovako dobro kontati? Da li se mi dobro kontamo? Da li ja tebe stvarno toliko volim ili sam stvorila iluziju? Zašto se ovoliko plašim? Pa živela sam i ranije bez tebe. Mogu li ja ovo?
U redu, a da malo iskuliram od ovog naboja emocija.
Da se razumemo, sve godine mog zabavljanja sa tobom bile su moje. I pelin i med, al ja ih volim oboje. Kad bih opet preživela istu stvar, to bi opet bilo sa tobom.
Preuzeto sa: najzena.rs
