Ima nešto u čekaonicama Doma zdravlja. Kao da postoji neki sitan prah u ustajalom vazduhu koji tera ljude – na reč, na bes, na iskrenost.
Sedeo je s jednom rukom na njenom trudnom stomaku i drugom skrolujući po telefonu. S vremena na vreme, pokazao bi joj nešto smešno, ona se bi se blago nasmešila. Videlo se da joj je pomalo loše, a u neproveterenoj čekaonici ispred ginekološke ordinacije njen ten je dobio čudnu bledo zelenkastu boju. Uhvatila sam jedan njen pogled koji je samo na trenutak vrisnuo kako želi da izađe odatle.
Red je bio veliki, lista zakazivanja očigledno predugačka, termini popunjeni – pa kad dođeš nenajavljen i “nezakazan”, sa ili bez bolova ima da čekaš. Tako sam gledala kako se smenjuju redom, trudnice, namrštene žene sa natapiranom kosom koje su se specijalno sredile jer eto, idu kod ginekologa, umorne i zamišljene gospođe u menopauzi, pa opet trudnice – mlade i one ne tako mlade.
Sestra bi sa šaltera umesto “dobar dan” pitala: “Trudnica?” i pravila neki svoj red i popis, kome treba a kome ne naplatiti participaciju.
Posle nekoliko “samo nešto da pitam” upada preko reda, ostali smo samo mi. Trudnica sa rukom mladića na stomaku, mladić što skroluje na telefonu, ozbiljna gospođa u teget suknji i sakou i – ja.
– Uskoro će Vas primiti – rekla je sestra – Nemojte biti nestrpljivi! – a ja sam samo prišla da pitam gde je toalet. – Nemojte da idete u WC ako treba da radite ultrazvuk! To je osnovno! Da l’ ova deca danas išta znaju, Bože!
Nisam dete, imam 24 godine, hoću da kažem, al’ mi je glupo i boli me stomak, pa se samo povučem nazad u hodnik ispred ordinacije da čekam. Trudnica mora da je ušla na pregled, sad je tu samo gospođa u teget kostimu.
– Boli te? Ne obraćaj pažnju na sestru. Kao da bi ih lepa reč ubila! – kaže mi. Nasmešim se. – Ako hoćeš, uđi pre mene, mogu ja da čekam.
– Ma ne – kažem stidljivo. Sramota me je, a već treći dan ne mogu normalno da spavam od nož-bolova u predelu jajnika.
– A gledam ovu mladu devojku što je ušla sad na pregled, drži je ovaj mali kao da će da ispari sa stolice onako bleda i trudna. – kaže, nasmeši se, ali jedan pogled je dovoljan da vidim da im se ne podsmeva. – Mladost je tako čudna! Lepršava! Misliš, sve možeš, a u stvari pojma nemaš! Eto oni, koliko mogu da imaju godina 24, 25? On gleda u telefon, pa je zasmejava. Gledam ih, kao da je poneo neku igračku da im nije dosadno dok čekaju, dete se igra. Dete čeka dete! Vole se, al’ koliko će da se vole kad se dete rodi?
Ćutim. Čekam.
– Koliko ti imaš godina?
– 24.
– Eto! Najlepše godine! Ha! Mada, kad prođu, sve su najlepše! Kad sam ja imala 24 studirala sam istoriju umetnosti. Moja majka je mislila da sam načisto pošandrcala kad sam joj rekla da sam predala dokumenta na Filozofskom. Otac me je podržao. Umetnička duša. Bolje da nije.
– Zašto?
– Kako zašto? Pa kome još trebaju istoričari umetnosti u ovoj zemlji? Dobro, ja sam rasla u drugo, da ne kažem, romantično vreme. Mogao si sebi da priuštiš, bar na kratko, te glupave nepraktične stvari kao što je studiranje neperspektivnog fakulteta, udaja za prvog ko te ubedi da si bolja nego tvoja majka! – na trenutak se natmurila.
– Dobro upoznaj osobu sa kojom hoćeš da provedeš život. Kad počnete da živite zajedno ne žuri sa dobijanjem dece. Ne pitaj kako znam…
Njen me je glas zalepio za stolicu. Nisam znala šta da kažem.
Vrata ordinacije se otvaraju, nasmejani par izlazi sa sličicom ultrazvuka.
– Sin, jesam li ti rekao da će biti muško?! – rekao je dok je slikao telefonom svež dokaz da je uspeo kao muškarac, koji će da izbaci na društvene mreže.
Gospođa u teget sakou me je blago pogurala da uđem na vrata.
– Uđi ti, tebi je važnije. – namignula mi je.
Dok je ginekolog govorio da se opustim, meni je u glavi zujalo od njenih reči: Dobro upoznaj osobu sa kojom hoćeš da provedeš život.
Zamišljala sam kako se na njen nekada svetlo-romantičan život navukla ta teget senka zbog koje je postala žena koja deli savete nepoznatim devojkama u čekaonici Doma zdravlja. Zašto nije htela da bude kao svoja majka? Od kog je bežala čitajući danonoćno o Rembrantu i Klodu Moneu? Gde su joj deca? Ta koju je dobila pre nego što je sačekala da malo živi s onim kog je izabrala, koji ju je izabrao… Oči su mi se napunile suzama od pomisli da ne žele da je vide, da je se stide ili da je možda ostavljena. Poželela sam da je zagrlim.
– Ne bojte se, Sanja, samo blaga upala jajnika. Rešićemo. – rekao je ginekolog. – Pozovite sledeću pacijentkinju kad izađete, molim Vas.
Požurila sam napolje, ali čekaonica je bila prazna.
– Svi bi da ih prime preko reda, čas predaju knjižicu, čas je traže nazad! Ove žene stvarno ne znaju šta hoće! – sestra na šalteru je gunđala.
Dan je bio sunčan, naglo vedriji nego kad sam došla u Dom zdravlja. Zamišljala sam kako se duga teget suknja vrti oko nežnih članaka žene koja je rasla u romatnično vreme.
Znala sam još tada – setiću je se svaki put kad se zaljubim. Nikad neću nositi teget suknje.
