Kad je bio raspoložen oči su mu sijale, a smeh ispunjavao celu prostoriju. Kad je bio ljut glas mu je grmeo, a te iste plave oči sevale. Nije mnogo govorio a kazao je dosta. Nije visoke škole završio a bio je jedan od najinteligentnijih ljudi koje sam poznavala. Nije bio hvalisavac, a pomogao je i kome je trebalo i kome nije. Neki bi rekli da je bio škrt a meni je dao sve na svetu. Neki bi rekli da je bio prek a ja kažem da je bio brižan. Neki su mamini sinovi, neke su tatine ćerke, a ja sam od glave do pete bila i ostala dedino dete.
Mama često ume u šali da kaže da nije bilo dede ne bi bilo ni mene, misleći na to kako je deda nju i tatu požurivao da me dobiju što pre, te sam tako svojim dolaskom na ovaj svet postala izvor njegovih interesovanja, uživanja i kasnije, briga. Dugo me je zvao Bambi i Ninuška, a nije prestao čak ni kad sam dogurala do 1,75 cm i 65 kila. Voleo je boks, emisije o opstanku.
Pamtim „Frikom“ kornete koje je krio u malom zamrzivaču i krišom mi davao kad mama kaže: „Ne može!“ i „Guaranu“ još dok ju je proizvodio „Knjaz Miloš“ ali samo pola čaše, posle ručka. Pamtim kako me je vodio na Kališ svakoga dana, kupovao mi kokice, nosio na krkače čak i kad sam dobrano otežala, išao sa mamom na sve moje školske priredbe i javne časove iz engleskog.
Učio me da igram šah pa me puštao da pobedim i radujem se, zadirkivao me a posle kad se naljutim tešio. Čuvao sve jeftine četke za brijanje koje sam mu donosila sa rekreativnih nastava. Ratno dete, odrastao u velikoj i skromnoj porodici u kojoj deca nisu imala luksuz da budu u pubertetu, na prvi problem smo naišli kad je mene „pogodio“ isti. Nije shvatao kako sam se otuđila od njega, mame i tate, kako sve ređe dolazim da ga vidim a i kad dođem brže-bolje odem, kako su mi njegove priče postale dosadne, kako sam drska i nemam ni za šta strpljenja. Koliko je voleo da pojede i popije, voleo je i cigarete, koje su mu došle glave pa mu je usled gangrene amputirana jedna noga. Pošto je celoga života bio samostalan i nije prihvatao pomoć ni pod tačkom razno, brinuli smo kako će se to odraziti na njegovo ponašanje, a on je tu pokazao svoju veličinu koje imam utisak, niko do tada nije bio u potpunosti svestan.
Uporan i ponosan kakav je oduvek bio kao i veliki inadžija, sa protezom je funkcionisao kao i dok mu nije postala svakodnevno pomagalo. Rekao je tada jednu rečenicu: „Sa ovim se može, kad bi došlo do toga da ostanem i bez druge noge, radije bih umro.“. Nažalost, slutnje su se kroz nepune dve godine obistinile, na šta je moj deda kada su mu predočene dve opcije samo konstatovao da voli život i tako završio u kolicima (koja je kasnije zvao jumbo jet).
Mnogi bi rekli kako život sa invalidom nije lak, ja ne. Mama i ja smo prešle da živimo sa njim, moj tinejdžerski idiotluk je već bio stara priča i ja sam svim srcem želela da mu se nađem. Pored sve moje želje da mu pomognem na bilo koji način to nije dolazilo u obzir. Trčala sam iz škole svakoga dana da što pre stignem kući i budem sa njim, nakon čega bi me on odmah slao u sobu da učim jer je njemu sasvim dobro.
Provodili smo dosta vremena zajedno, bio je moj oslonac, podržavao me u svim mojim namerama čak i ako nije verovao u njih, sve što pomislim on je već odobravao. Razumeo me je bez i da mu išta kažem, a godinama kasnije sam saznala da je i on isto osećao. Nikada mi nije rekao da me voli, ali nije ni morao, njegov zagrljaj je govorio za sebe.
Moje drugarice su ga obožavale, i kad dođu kod mene prvo sa njim sedele pola sata i pričale. Pod stare dane je postao šaljivdžija, pričalica i u svoj svojoj muci, veseljak. Zbog svega toga mi je kad ga gledam bio veliki kao planina, a dosezao mi je do struka. Onda se razboleo. Za osam meseci ga je pojela ona odvratna bolest kojoj svi znamo ime. Poslednje reči koje smo razmenili su bile: „Deko jel ti treba nešto?“ – „Ne treba, sine, idi spremaj ispit ujutru rano ustaješ.“.
Teško da prođe dan, a da ga se ne setim. Nedostaje mi u svim odlukama koje donosim, u svim greškama koje pravim, u svim lepim stvarima koje mi se događaju. 100 godina da je poživeo meni ne bi bilo dovoljno da slušam njegove priče i da mu vidim onaj ponos u očima dok me gleda u koga sam izrasla. Ponosna sam i ja jer imam tu sreću da kažem: „Moj deda je bio najbolji na svetu.“.
Nina Rajić
