Piše:Nina Radojčić
„Wake me up when September ends…“
Stihovi tog velikog hita Green Day-a uvek ožive u ovo doba godine.
Septembar, taj divni dežurni krivac mnogima od nas. Da li je to nasleđe školskih dana ili jednostavno pomalo zastrašujuća, a pomalo deprimirajuća priča o povratku u pritisak i monotoniju svakodnevice, ili pak strah od početaka, neodređen i nejasan, ali prisutan?!
I januar nužno priča o novom startu, ali ta priča uvek nekako deluje optimističnije, nadahnutije.
Možda i zbog toga što se u septembru, izronivši iz morskih dubina leta, ponovno nađemo uronjeni u beton i čini se, u prvi mah, da je jedino što vidimo neprobojni zid obaveza. Neizbežnih, nametnutih. Kao stranci u sopstvenom životu, dok se opet ne naviknemo.
Ali ima tu još nešto.
Septembar pred našim očima pokazuje kako se sve menja… bukvalno. Polako i neumitno. I oko nas, pa kad se oslušnemo, i u nama samima. Lepo je, najčešće, ali unosi i neki nemir. Čak i kad svega ovog nismo baš potpuno svesni.
Promene znaju da prijaju, ali nije baš tako lako neizvesnost i novu fazu uvek dočekati raširenih ruku i doživeti kao paletu mogućnosti, naročito u određenim životnim dobima.
A septembar je, pomalo, u svojoj slici i prilici kao i sam život. Prelep u svom šarenilu. Promenjiv. Nesiguran, neodređen, nepredvidljiv. Više nije leto, ali još uvek nije jesen. Ne znamo da li će dan biti sunčan ili će nas, bez kišobrana, kiša iznenaditi na putu kući. Svaki dan prizor u parku pored kojeg prolazimo je drugačiji. Jedina izvesnost su miris vlažne zemlje i boja prirode koja se menja iz dana u dan. Dakle, transformacija. Prolaznost.
Jesmo li je svesni? Spremni da je prihvatimo?
Svi ti ciklusi života i smrti, radosti i tuga, sunca i kiša, neodvojivi su i neizbežni u svakoj od naših priča. Bez obzira na obrazovanje, bogatstvo, ostvarenost. Promeni ništa uteći ne može.
Kao što u tom prelazu između leta i jeseni leži toliko neuhvatljive lepote koju možeš da otkriješ, ali samo ako zastaneš i pogledaš, septembar nas uči i iznova podseća da je u nama moć da svaki dan bude makar malo poseban. Sada i ovde, u ovom trenutku i danu koji se ma koliko naizgled običan, takav isti ponoviti neće.
Ili kao što je to sjajno rekao Knausgor: “Priroda u jesen ima mudrost koja nam se obraća na fundamentalnom nivou. Uči nas da za sve postoji vreme – vreme za rast, vreme za cvetanje i vreme za puštanje. U prihvatanju ove mudrosti, nalazimo mir u sebi“.
U toj septembarskoj prirodi kao ogledalu naše duše, gotovo neizbežno suočavamo se sa vlastitom konačnošću, koja nam, paradoksalno ili ne, jednom spoznata, zauvek otvara beskonačnost mogućnosti.
Zato prigrlimo septembar, a sa njim i sebe i svoje unutrašnje svetove. Ponudimo im osmeh, čašu vina, mirisni čaj, omiljenu Jaffa napolitanku. Pustite im omiljenu pesmu ili film. Setite se, uprkos vetru i kiši i magli i hladnoći koja sigurno dolazi: Lepo je biti živ! Jer i u meni, i u tebi miholjsko je leto, to prkosno sunce pred zimu, što reče Balašević!
A šta tek ono može da nam priča… Setite se i vi, pišite, javite…