Ne mogu da ćutim. Bocnu me Aleksa i Danica. Žignu me očeve mokre patike i mamina crna marama nad knjigom.
Ja sam profesor. Jer su oni tako hteli. I znali. Imali moć. I slobodu. I motikom je branili.
Ne mogu da ćutim. Ne mogu da gledam kako u mojoj nastavničkoj kancelariji vlada muk, apatija, predaja, poltronstvo. To poltronstvo ne potiče od straha. Ono niče iz nemoći, iz mora izneverenih nada, od stečenog uverenja da ništa ne zavisi od nas.
Ja moram da govorim iako najčešće ne nailazim na odjek, nekad naletim na podsmeh, a nekad i na upozorenje da će mi se jednog dana ispred kuće pojaviti crni džip. Ali moram, jer bih ćutanjem izneverila sve one koji su me stvorili ovakvu kakva jesam, čitav jedan vertikalni niz koji je verovao u školu, u obrazovanje i žrtvovao se za te ideale.
Iza mene su dve generacije intelektualaca. Prva generacija je od škole imala četiri razreda osnovne, druga fakultete. Zašto su svi intelektualci?
Zato što obrazovanu osobu ne čini šara na diplomi, već uverenje da je samo u znanju moć, jedina i neprikosnovena. A kad si moćan, tad si slobodan.
Moj deda po ocu Aleksa bio je puki siromah, nadničar. Svog sina je posle osnovne u selu dao u gimnaziju. Bilo je to jedino siromaško dete koje je krenulo tim putem i deda je bio proglašen za nekoga ko je izgubio raboš, ko ne zna gde mu je mesto.
Moj otac je smešten u malu sobu pod kiriju koja se plaćala u naturi, u namirnicama, a Aleksa je te namirnice pabirčio cele godine, donosio ih do grada u iznajmljenim kolima i plaćao nadnicama mnogo više od drugih jer su ovu potrebu svi tumačili kao bes. Nikada nije mogao da oduži sve, pa je i moj otac po ceo raspust nadničio.
Bile su to četiri godine gladi, neprestanog rada, odricanja, ali se nazad nije uzmicalo. Posle mature, moj otac nikada nije ušao u šabačku biblioteku. Iako je pasionirano čitao, knjige smo mu iznajmljivale sestra i ja. Nije mogao ponovo u te prostorije. Sve ga je podsećalo na gimnazijske dane kada se u čitaonici grejao i sušio mokre platnene patike, jedinu obuću koju je imao.
Zaposlio se sa završenom gimnazijom u jednoj seoskoj mesnoj kancelariji sa lepim izgledima za napredovanje. Bilo je posleratno vreme, školovanog kadra je bilo malo i on je imao solidnu perspektivu. Zamišljao je da sada ocu može priuštiti malo lagodnosti, ali Aleksa nije bio zadovoljan.
Zahtevao je da se krene dalje. Fakultet. Otac se branio, pokušao da odloži upis, ali uzalud. Onda je izašao na bogoslovski i vojni prijemni ispit, ali je propao na oba. Za vojsku nije bio dovoljno uhranjen, a za crkvu nije imao sluha.
To su bila jedina dva fakulteta sa besplatnim internatom, sve drugo je izgledalo kao potpuno nemoguće. Ali Aleksa nije odustajao. Poslao ga je u Beograd po kome je otac šetao dva dana raspitujući se dok nije sasvim slučajno u holu Tehnološkog fakulteta naleteo na raspoloženog dekana koji ga je ohrabrio da se upiše. Prosto mu je objasnio kako da studira i preživi bez para.
Akademska godina je počela u oktobru. Aleksa je umro u novembru.
Moj otac je sve ispite dao u roku. Do diplomskog je produžio još jednu godinu jer je imao samicu u Studenjaku. I stipendiju. Od prve plate je kupio kaput. Stekao je moć i slobodu da se ne smrzava. O Aleksi nije nikada mnogo govorio, nosio ga je u sebi.
Moja baba po majci Danica je iz rata izašla kao udovica sa dvoje male dece i jednim u stomaku. Jedno je sahranila. Imala je samo kuću i baštu, svekrvu i poluslepu majku. Nadničila je po ceo dan, ponekad za samo par kilograma krompira. Ćerke je školovala. Posle osnovne se spakovala sa njima dvema i iznajmila stan u gradu.
Umesto kirije, održavala je gazdama kuću, a radila u jednoj fabrici za ostalo. Nije ni znala da ima pravo na penziju kao žena palog borca. To će ostvariti tek kada se ćerke zaposle i saznaju na šta su sve imale pravo, a nisu znale. Stan, koji je takođe mogla dobiti, odbila je. Vratila se u selo. Stekla je slobodu. I moć.
Moja majka se zaposlila sa srednjom školom. Fakultet je upisala godinu dana pre nego što je saznala da joj dete boluje od neizlečive bolesti. Sahranila ga je. Bolovala. I diplomirala.
Onda je rodila još jedno dete, našu zajedničku ljubav i utehu. Danica je uvek bila tu. Kao pomoć, kao tihi dah i kao orijaška stena koja ne dozvoljava da se survaš u provaliju, a klanac je svuda oko tebe.
Kada sam se ja rodila, Danica, moja jedina preživela baba, poklonila mi je knjigu i u posveti poželela da postanem profesor. Kada sam to i postala, želela je da me samo jednom vidi na školskom hodniku sa dnevnikom u ruci.
Nisam joj tu želju ispunila. I danas mi je žao zbog toga. Želela je da ima prsten. Nikada ga nije imala. Ni tu želju joj nisam ispunila. Žao mi je i zbog toga.
Sve te tuge i žrtve su se slile u meni. Svi ti nedosanjani snovi, sva odricanja.
Postavljen je stub koji mi drži kičmu u jasnom uverenju da je samo škola ono što je vredno. I ne mogu da odustanem. Ne mogu da prećutim kada je neko pljuje, kada omalovažava znanje za račun dobrog snalaženja. Kada se znanje pokriva kupljenom diplomom. Kada nema sramote u isticanju akademskog znanja preko para.
Kada obrijane glave zatvaraju fakultete. Kada časna rektorka bude proganjana jer dira u osinje gnezdo. Kada moje kolege ćute jer nemaju snage i hrabrosti. Kada se mire i umiru u nemoći. Kada plaču na sednicama zbog poniženja. Kada mi kažu: šta ti misliš da si ti. Kada ne znaju da sam ja sve. I svi moji oko mene. I živi i mrtvi. I ceo svet je moj. Jer, ja sam profesor. Ostavljen mi je zavet da mislim svojom glavom.
Ne mogu da ćutim. Bocnu me Aleksa i Danica. Žignu me očeve mokre patike i mamina crna marama nad knjigom. Ja sam profesor. Jer su oni tako hteli. I znali. Imali moć. I slobodu. I motikom je branili.
