Bilo je nešto blasfemičnog u ideji da digne svoj glas, pobuni se protiv šefa, firme, protiv prodavačice koja uporno “nema da joj vrati sitno”. Pravo je svetogrđe, takoreći, pobuniti se i ne biti dobra i fina, zar ne?
Umorila se od svega što je dan umeo da donese. A dani su, uporno donosili. Toliko često i toliko “kao da na traci živi”, bez predaha, bez privilegije da zastane i zapita se šta je sledeći korak. Koleginica joj je rekla da su to prvi simptomi burnout-a koje ne sme da zanemaruje. Vrlo nežno i mekano joj je rekla da postoji online psihoterapija za različite životne izazove i da ne mora da prolazi kroz poteškoće sama.
Poteškoće, burnout, umor? Možda je sve to bila njena realnost, ali kad bi ostala sama sa sobom, Tanja je mogla da oseti samo sramotu, stid zapravo, što se uopšte oseća tako kako se oseća.
Zar nije njena majka, pa i njena tetka, kad smo kod toga, zar nisu ceo radni vek provele u konfekcijskoj industriji? Savijene nad mašinom i platnom i… pa savijene nad životom? Vazda u nekom krivom položaju, toliko krivom da se ta krivica prošila, utkala sa svakog platna i u njihove živote? I sad, ona, Tanja, koja radi za računarom u kancelariji (opet nekako savijena nad tastaturom, gle?!), ona da se žali kako joj je teško i da je umorna?
Opirala se dugo i samoj ideji da može da kaže kako joj je, jer je to bilo kao da traži “’leba preko pogače”. Zato je radila jednako isto i umarala se iz dana u dan sve više.
Meni je bilo isto tako, trgni se!
U početku je Tanja osećala kako je koleginica Maja razume. Bilo je lepo s nekim podeliti težinu svakodnevice, a ne zaranjati duboko u sadržaj tih kofera. Kao da je, eto, ćaskala o tome kako su teške mesingane kopče, da je naporno tegliti i vući, ali da ipak ima točkiće, pa može nekad i malo laganije da prođe s teretom kroz dan. Kofer je i dalje imao šifru i katanac i nije morala da ga pokazuje, ni Maji, ni bilo kom drugom. Kad bi uopšte imala kome.
Sa majkom i tetkom nije pričala o tome da ih ne sekira, sa Dejanom nije mogla više da se čuje, ne otkad joj je postavio ultimatum da se useli kod njega, a prijateljice odavno nije imala. Imala ih je, ali prijateljstvo je dvosmerna ulica, a ti kad non stop radiš i stalno ti se spava i nisi neko društvo, niti želiš u društvo. To je lekcija koju je naučila na gorak način: i najuporniji i najverniji prijatelji se umore od čekanja.
– A što ne bi ti popričala sa nekim? S nekom drugaricom ili evo sa mnom, ja sam ti prošla sve to… – rekla je Maja nonšanaltno pored aparata za kafu. – Znam šta govorim, meni je bilo isto tako, trgni se!
– Ma sve je okej, bre, zabrinula si se bezveze. – Tanja se preglasno odbranila – Moram da idem sad, da završim onaj izveštaj, znaš?
Izvukla se iz razgovora, ali je imala osećaj da se nije izvukla iz sopstvenog zatvora samookrivljavanja, jer eto, sad je zabrinula i Maju, pa će da motri na nju i da joj opet predlaže da se odmori, popriča sa psihoterapeutom, da se trgne… “Trgnuti se” je značilo pobuniti se, a ko je ona da se buni?!
Kad ne odmaraš telo te zaustavi
Bilo je nešto blasfemičnog u ideji da digne svoj glas, pobuni se protiv šefa, firme, komšinice koja nikako da pokupi kaku svog kera ispred ulaza u zgradu, protiv prodavačice koja uporno “nema da joj vrati sitno”. Pravo je svetogrđe, takoreći, pobuniti se i ne biti dobra i fina, zar ne?
Imala je skoro trideset godina, završen fakultet i četiri godine radnog staža, a i dalje je strpela da “ne obruka” mamu i tetku. Pa je zato uvek, i kad joj se to ne radi, uvek gledala da se prilagodi, da prvo svima drugima bude dobro, pa njoj… pa kad dođe red na nju, već bi bila preumorna. Sa talogom umora od prethodnog dana kretala se kroz novi dan i strpljivo, jer tako treba, nosila nove slojeve svojih dana. Dani su bili njeni, a slojevi su bili tuđi. Skoro sve čime se ogrtala nije bilo njeno – a ona je to naslućivala, ali nije sebi smela da prizna.
Kad joj se zavrtelo u glavi pre važnog sastanka, Maja ju je zabrinuto pogledala i savetovala da ode kući da odmori. Sastanak je bio isuviše važan. Prezentaciju je savršeno predstavila, ideja je gromoglasno prihvaćena, a onda je, na pola puta do kancelarije pala u nesvest.
– Rekla sam ti, Tanjice, kad ne odmaraš dovoljno, telo te samo zaustavi. – Maja je bila nežna prema njoj u Hitnoj. Infuzija je kapala satima i Tanja je želela da veruje da joj svaka kapljica vraća snagu i sigurnost i neku moćnu životnu energiju, ali kapalo je previše sporo.
Priznaj sebi istinu brže
Sutradan se pojavila u kancelariji kao da se ništa nije dogodilo i odsečno, a opet sa onim istim ljubaznim osmehom, odgovarala kako joj zaista nije ništa i da je “samo malo pala u nesvest”.
– Ti stvarno misliš da je ovo šala, zar ne? Jesi li bila prisutna juče kada ti je lekar dijagnotikovao anemiju i rekao da moraš, čuj, moraš da odmaraš?
– To je samo jedno mišljenje, možda sam samo trenutno bila…
– Tanja, dušo, ti si trenutno mesecima, me se ci ma umorna. Shvataš to?
– Dobro, eto, anemija, nije burnout! Ne moram kod psihoterapeuta kako si mi savetovala, vidiš?
– Uf, zapravo, tek sad moraš. Dobro bi bilo, Tanja, jer si toliko umorna i zatrpana da se odrazilo na tvoje fizičko zdravlje. A psihoterapija pomaže da osvestiš šta te toliko nagoni da radiš preko mere i zašto ne daš sebi da odmoriš. Ne moraš da ideš u neku ordinaciju, ništa, od kuće, online, mogu ja da ti preporučim, a možeš i sama da pronađeš na internetu. Ima toliko kvalifikovanih ljudi, znaš? Razmisli, molim te…
Tanja je klimnula glavom i zaronila ponovo u gomilu papira na stolu. Prezentacija je prošla sjajno, dakle, na projektu tek treba da radi. Biće mnogo posla! Čekala je da Maja izađe iz kancelarije, pa da duboko udahne, potisne taj razgovor i baci se na posao.
– Šta god da je posredi što te tišti i muči, priznaj sebi istinu brže. Biće lakše sve.
Kada je podigla glavu ka vratima, Maja je već izašla. Ta rečenica joj se utisnula u glavu, istu onu glavu na koju je prethodni dan pala nasred hodnika u firmi. Setila se da udahne duboko, da ceo minut samo tako sedi, diše, stoji ukopana.
Savila se nad tastaturom – da još jednom se savila – i ukucala “psihoterapija online”.
Ispravila je leđa.
