Deca su okupana, moj osmogodišnji sin briše se svojim omiljenim belim peškiriće, oblači pidžamicu i ušuškava se u krevet. Sedam na kauč da ukradem nekoliko minuta za sebe pre nego što krenem u noćni provod sa mojim drugaricama: mašinom za suđe, vešmašinom, sušilicom i peglom.
Listajući društvene mreže nailazim na tekst „Kolektivna kazna i zašto ona produbljuje problem“. Čitam prvi pasus o tome koliko je teško novim nastavnicima da održe disciplinu na času i sećam se mog početka rada u školi.
– Pa? Kako ti se čini rad u školi? – pitao je suprug kada sam se posle prvog radnog dana u školi vratila kući.
– Okej je valjda… Osmaci su standardno malo slobodniji, petaci su mali i uplašeni, njima su svi nastavnici novi, tako da ću s njima lepo i lako, a šestaci i sedmaci su izmešani. U jednom odeljenju, učenici su se jedva utišali da progovorim, a u sedmom tri, vladao je totalni haos…. Ono je kao džungla bilo… Znaš ono u filmovima kad prikazuju kako izgleda Bronks, pa kad gađaju nastavnike papirima, crtaju grafite na času, lakiraju nokte itd. E to! To je šesti jedan i sedmi tri. Okej, nisu baš gađali papirima i crtali grafite na času, ali kako je protekao prvi čas, tokom školske godine svašta je za očekivati. Verovatno je zbog njih kolega iz fizičkog krenuo sa mnom na predstavljanje, on im je razredni, pa kao da ih smiri, ali ne vredi… Ne znam kako ću s njima, ali ajde, jedno od deset odeljenja, preživeću nekako nadam se….
To preživljavanje u šestom jedan i sedmom tri trajalo je do polovine oktobra.
Pokušavala sam dve nedelje da učimo onako kako metodika nastave nalaže, postupno, zabavno, kroz igru – to sa njima nije uspelo.
Pokušala sam da izbacim igre i da dajem više radnih listića – ni to nije uspelo.
Pokušala sam da vičem, da uvedem kazne i minuse, da prozivam na tablu… Pogađate? Naravno da nije uspelo.
U svim odeljenjima mogla sam da uživam na času, ali sa decom iz šestog jedan i sedmog tri nastava je izgledala kao cirkus u kom sam ja majmun, a oni posmatrači.
Onda mi je sinulo rešenje: uskoro kreće Advent u Nemačkoj i napraviću takmičenje u lepom ponašanju. Neka budu dobri tokom Adventa, da bi im za Božić, tj. pred zimski raspust, „Deda Mraz“ dao specijalan poklon.
Nakon svakog časa učenici u odeljenju dobijali su po jedan poen za pet kategorija: ponašanje prema drugim učenicima u odeljenju (nema priče na času, ometanja i vređanja drugih učenika), pažljivo slušanje uputstava, aktivno učestvovanje u nastavi (smisleno odgovaranje na pitanja), rađenje zadatih vežbi, ostavljanje učionice u besprekornom stanju.
Odvojila sam na kraju svakog časa dva minuta vremena da učenici sami procene svoj uspeh i da zajednički odrede koliko poena su zaslužili, a rezultat je zapisan na malu zvezdicu, koja je bila zalepljena na tabeli pored table. Svi su mogli da prate svoje postignuće, ali i postignuće drugih.
Odeljenje koje skupi najviše poena trebalo je da osvoji tri nagrade: žurku na poslednjem času, dozvolu da odlože jedan kontrolni u drugom polugodištu i po jedan dodatni plusić u narednom polugodištu za sve učenike u odeljenju. U tom slučaju bilo bi im potrebno četiri umesto pet plusića za domaći da bi dobili peticu u dnevniku.
Naredna dva meseca bila su prelepa.
Deca su se na časovima zabavljala (ili su se barem lepo pravili da se zabavljaju), ja sam uživala u svom poslu, ocene su im se popravile i krajnji rezultat bio je za sve u školi neočekivan. Pobednici su bili upravo učenici šestog jedan.
Ova lepa atmosfera na moju sreću zadržala se u učionici do kraja mog radnog staža u toj školi, tako da smo školsku godinu završili snimanjem jednog kratkog filma na nemačkom, koji smo poslali izdavaču. Film im se toliko dopao da su ga promovisali na društvenim mrežama, a deca su od njih dobila poklon pakete.
Posebno sam ponosna na to što je jedna od glavnih glumica iz našeg školskog filma, tadašnja petakinja, danas glumi profesionalno u pozorišnim predstavama (za sada samo na sprskom jeziku).
Kada sam godinu dana kasnije odlazila iz škole na trudničko bolovanje, jedna od učenica iz sedmog tri popela se u zbornicu i počela je panično da me doziva:
– Nastavnice, brzo, morate hitno da siđete u učionicu.
– Zašto, Anastasija? Šta je bilo?
– Tomislav je uspeo da otvori bravu i sad je u učionici, išarao je tablu, odvrnuo je stolice… – nabrajala je ona dok smo silazile niz stepenice, a meni je stajao mrak pred očima. Zar posle svega ovako moram da odem?
– Iznenađenje! – povikala su deca kada sam ušla u učionicu.
Svi iz odeljenja stajali su pred tablom, sa cvećem i poklonom u rukama. Kupili su odelce i mali beli peškirić za bebu, koji moj sin i danas koristi.
Tabla je bila išarana, ali ne od strane Tomislava, nego od strane svih njih koji su želeli da napišu neku lepu poruku i požele mi sreću na daljem putu.
Mislim da ne moram da kažem kakav je osećaj to bio.
Da posle svega ipak mogu TAKO da odem. Da mogu sa sobom poneti ljubav, osmehe i sreću. Da sam iza sebe ostavila neki lep trag. To je neprocenjivo.
Pre četiri godine sam prestala da budem nastavnica u školi i dok čitam vesti, često pomislim da to više neću ni biti.
Prisećajući se ovih početaka, malo sam zastala i pomislila da ću se možda jednog dana ipak predomisliti, jer nekada nam baš ti izazovni časovi sa „lošim odeljenjem“ pomažu da nađemo smisla u nastavničkom pozivu i da naučimo nešto više od onoga što školski plan i program propisuju…
Autor: Sandra Žarković (Stefanova i Filipova mama, master profesor nemačkog jezika i književnosti)
