Nakon teksta o izjavi modne blogerke Zorane Jovanović, koji sam napisala zapanjena onim što je izjavila. naletela sam na još nekoliko komentara koji su me jednako zapanjili, a koji su se mahom vrteli oko toga da je “žena ženi najveći vuk”.
Put kojim idemo, često ubeđeni da znamo kuda, meni izgleda tužno.
Kako drugačije opisati tendenciju da se čudimo svemu što je prilično normalno?
Nisam znao šta je porodični nedeljni ručak.
Nikada nismo svi zajedno, u isto vreme, seli za trpezarijski sto. Dugo sam verovao da je to zbog minijaturnog astala na kom bi se tri tanjira sigurno sudarala, dok bi se laktovi prilikom sečenja mesa uplitali i smetali jedan drugom.
Pre neki dan, čini mi se prekjuče, trinaestogodišnji dečak iz Silbaša poginuo je od strujnog udara, pred očima svog tate.
On jebe sa strane. To se tako kaže. I ona se jebe sa strane, samo ona kaže da ona tog nekog voli, pa ne bi to tako grubo nazvala.
Ženama je potrebno jedno duže maženje i nežnije vođenje ljubavi sa strane, pa da prezru svog muža i zaljube se u tog nekog, sa strane.
Ne pravi planove na duže od dva sata…
Kada ovo kažem, od juče zaista tako mislim.
Pravljenje planova mi je uzelo recimo 3 godine života (umanjila sam), jer sam se nervirala zbog stvari koje se nikad nisu desile, koje sam vremenom i sama prestala da želim.
Ja volim da nosim štikle.
I volim da idem kod frizera, kada mogu.
Sve počinje od pojedinca.
Onog što krade firmu za koju radi.
Onog što neće da te pregleda jer nije tvoj izabrani lekar.
Nemam šta pametno da kažem.
Vest da je nekadašnja pevačica Dunja Ilić pokušala da se ubije izazvala je 335 komentara sprdnje.
