Otac bi šetao već od jutra. Po stanu i po dvorištu ispred zgrade. Samo da je što manje u kući, da ne gleda euforiju uoči novogodišnje večere koju bi mama počinjala da sprema još dan ranije kao da nam stotine gostiju stiže.
A nikada nikog osim nas četvoro bilo nije.
Rerna oslabljena, mrcvari ono meso, zapeca ga s jedne, ostavlja da se koprca živo s druge strane. Ne zna kako više da ga ispremešta, gde još viljuškom da probode da bude koliko toliko pečeno. Da može da se sažvaće i proguta.
Sarma se gore, na ispravnoj ringli, krčka. Hleb nakupovan za nekoliko dana, i sokovi, i voće, ko da smak sveta stiže. Dobro opran kiseli kupus isečen u činije, posut po tatinoj želji s malo aleve paprike. Napravljena ruska salata koju samo mama i brat vole da jedu. Skoro će šest a ni torticu, kako smo zvali natopljen keks postavljen među dve vrste pudinga, nije spremila.
Deca smo, ali osetimo tu neku tenziju. To nešto „mora se, jer je Nova godina, jer tako svi“. Mora se i ta bogata trpeza, i to meso što se nejednako peče u rerni koja odbija da rikne skroz, i svo to nakupovano piće, suhomesnato i trapist sir od bogzna kojih para, i osmeh kad besniš zbog starog šporeta, i miran ton kad bi najrađe opsovao, jer kako drugačije 31.?!
Bilo je jasno ko dan da mama i tata nisu slavljenički tipovi i da sve „ovo“ priređuju nas radi. A i kako mimo sveta?
Moglo se to osetiti u vazduhu. Između svakog zalogaja, svakog gutljaja gaziranog soka, svakog prebačenog kanala sa nasmejanim raspevanim pevačima narodne muzike.
Tata bi najrađe obukao pižamu i u njoj večerao, jer to inače voli da radi. Legao bi u krevet odmah posle večere, pokrio se jorganom do grla i prebacio na neki crno beli ratni dokumentarac ili opstanak sa zmijama. Zahrkao bi već posle 15 minuta, pre prvog dokumentovanog vazdušnog napada.
Ovako je „morao“ da jede obučen i ispeglan, da sluša vesele programe i čeka ponoć.
Mama je volela da kuva, ali ju je činilo napetom očekivanje (od sebe najviše) da sve na novogodišnjoj trpezi bude meko ko duša, pečeno, rumeno, šupljikavo, naraslo, dekorisano. Jer sve koleginice s posla su, eto, već pripremile pet vrsta kolača po receptima iz Praktične žene.
Brat i ja smo sve to gledali i nismo se mnogo radovali, jer napetost nisu uspevali da sakriju, koliko god se trudili.
Zašto sve ovo pišem trideset godina kasnije?
Zato što hoću, uz dobro zdravlje, da vam poželim da uvek budete svoji. Bez obzira na sve. Bez obzira na datume. Na tuđa očekivanja. Na ustaljeno i usvojeno „ponašanje i navike“ u određenim momentima. Bez obzira na činjenicu da „tako svi“. Jer ne mora ono „kud svi Turci, tu i mali Mujo“ značiti sreću. Nismo svi od istog satkani. Ne raduju nas iste stvari.
Ne moramo kako drugi!
Hoću da vam poželim mnogo smeha. Onog od kog stomak boli, od kog se telo savija, od kog suze idu.
Hoću da vam poželim udobnost u sopstvenoj koži, kakva god da je. Jer drugu pazariti ne možete, nema buvljaka kože. Hoću da se na svoju naviknete, u njoj da vam bude lepo.
Hoću da vam poželim mir. Onaj najvažniji, onaj unutarnji, onaj zbog kog se osećate dobro i zadovoljno gde god da ste, bilo u nakićenom restoranu u skupoj haljini ili odelu sa trista raspevanih i pijanih gostiju, bilo da sedite goli, u staroj fotelji, u svom domu, sa sendvičem u ruci. Sa upaljenim lampicama ili bez njih. Taj mir vam želim. Onaj zbog kog je srce tamo gde treba da bude, živo, prokrvljeno. Onaj mir zbog kog ne morate da se utrkujete sa drugima, jer ste zadovoljni sobom, svojim danima, jer ste shvatili da se sreća ne juri, niti se meri spram drugih.
Hoću da vam poželim da u ovoj 2017. budete sve ono što ste oduvek želeli da budete, ali niste imali petlje da to probate. Da ostvarite ono o čemu godinama sanjate, ono što godinama tiho priželjkujete.
Hoću da vam poželim slobodu. Onaj magični osećaj kad znate da vas ništa ne sputava, da sve možete, da nikome za svoje odluke ne morate da se pravdate.
Da vam poželim pluća puna dobrog čistog vazduha.
Srce puno dobre, čiste krvi.
Ruke pune želje da dodirnu i budu dodirnute.
Oči pune lepote.
Noge pune želje da hodaju, da nikad ne stanu, koliko god da su prepreke visoke.
Usta puna meda. Spremna da ljube, da budu ljubljena.
I dušu mirnu.
Dosta je bilo gorčine.
…
Hoću da vam kažem da ću ovu godinu provesti sa svojim detetom i svojim mužem, možda očešljana, možda čupava. Možda doterana, možda u pižami. U našem domu.
Ješćemo sarmu moje mame, koja je vremenom shvatila da je ok i kada ne stigneš sve, kada zaboraviš na rusku salatu, kada ti meso zagori. Kupila sam nam kolače. Svratiće onaj lutajući divni čovek, moj tata, da popije kafu i sok, onako s pola dupeta na stolici, jer je vremenom shvatio da je ok i kada hoćeš da što pre obučeš pižamu i legneš u svoj krevet pre deset. Da gledaš rat ili zmije, da se ponašaš ko svaki drugi dan. Da opsuješ ili kukaš, ako ti tako došlo.
I neće mi biti bitno dal mi je kuća dovoljno puna svetlećih lampica, jer sad, po prvi put u svom životu, osećam kako na hiljade lampica svetli na najvažnijem mestu.
U meni.
Živi i svoji bili!
