Ostaješ
I kada odlaziš
Jedina ispravna stvar
Koja mi se dogodila u životu
Ili jedini ispravan život
Koji se dogodio
U tom dragom času
Kada su se naša dva svemira
Sudarila
I stvorila veliki prasak.
Imam četrdeset godina, upola godina staža, malo manje od toga godina roditeljstva, bezbroj cvetića i zakrpa na duši, raskinutih i sastavljenih dana, nekoliko pravih prijatelja, gomilu knjiga i fotografija, nekoliko pari vredne obuće, gomilu potrebne i nepotrebne garderobe, šminku prosečne žene…
NN ima 35 godina. Fakultetski je obrazovana. Zaposlena. Ima blaži oblik disocijativnog poremećaja i umetničke sklonosti. Živi u Srbiji. Lečena od depresije (stručnjaci kažu da je to smrt duše) i posttraumatskog stresnog poremećaja. Preživela je trogodišnju nasilnu vezu.
Svu težinu i sav ponos koji stanu u podršku roditelja koji ispraća svoje dijete na fakultet, na papir je vjerodostojno prenijela hrvatska spisateljica Olja Savičević Ivančević. Pjesmu, kojom ona ohrabruje svoju ćerku, prenosimo u cjelosti:
– Neću da mi rađaš Nemce. Hoću da ostanemo zajedno ovde.
– A od čega ćeš da hraniš svoje Srbe? – pitala ga je rezignirano i ušla u autobus.
Nakon drugog pregleda uha, odem i na treći u Kantonalnu bolnicu Zenica.
Umrla je u trideset petoj. Doktori su rekli: „Operacija je bila uspešna“. Ali onda, posle nekoliko dana, taj tromb se otkačio i otišao do njenog mozga. Tog jutra skuvao je dve kafe. Nije popio ni jednu.
Opet nisam naglas rekla da odlazim.
Rekla sam to u sebi između 153 i 465 puta, ali nikad to nisam rekla naglas. Nekome. Tebi.
Dete od kada se rodi, neprestano pomalo odlazi.
Mame ovu istinu znaju, koliko god ju je teško znati.
I valjda samo majka to može izdržati.
Stojimo na hodniku usred bolnice. Tamo se u zadnjih nekoliko mjeseci najčešće vidimo. Moja majka i ja. Obzirom da tamo radi, poznaje sve u bolnici. Njoj je dan kao svaki drugi, ali meni ipak nije. Ne poznajem čitavo osoblje, nekih…
