Zabavljala sam se jednom sa nekim piscem. On je bio pravi pisac, il’ je bar uvek o sebi tako mislio. Svakako bio je objavljivan autor. Posvetio je svoj život tome, pisao i cepao napisano još od pubertetskih dana.
Nije to bila neka velika ljubav, ali je meni par meseci te strasti sa njim puno značilo.
Ja sam u to vreme žvrljala pomalo, bez ikakave specijalne ambicije. To ga je dovodilo do ludila. Često smo se svađali oko moje malodušnosti povodom onoga što je on zvao „tog nečeg što ti imaš što pola nas koji pišemo nemamo“. Gnjavio me je da usavršavam svoj stil, davao mi domaće zadatke, terao me da čitam velike stiliste prošlih epoha…Kad bih ja sve to odbijala želeći samo da ležimo i gledamo u zvezde, on bi poskakivao, uzimao „Kafkina pisma Mileni“ i čitao mi ih naglas.
Ja sam čitala oduvek puno, ali po njemu uvek nedovoljno: „Ne možeš da budeš pisac ako ne čitaš. Stalno. Puno. Čitaš velike pisce. Hvataš fore. Ne možeš da pišeš tek tako, samo to što ti izleti iz glave“.
„Ali ja ne pišem iz glave. Pišem iz slabina, iz želuca, kako to ne razumeš? I neću da budem pisac. Uostalom moje priče su patetične i setne, kritika bi ih rastrgla, a ja nemam snage za to. Kritika voli sirovo i surovo, oštro, ne voli njanjave raspuštenice koje pišu poput herc romana o svojim propalim vezama, ljubavima, dečurliji…“ branila sam se.
Siktao je jer je mislio da mi samo malo šlifa fali, malo trikova koje je on pokupio godinama objavljujući kratke priče po poznatim časopisima. On je zaista bio pisac.
Ja sam oduvek bila pripovedač emocija. Umela sam uz malo opisa da napravim sliku koja bi ljude potresla, nasmejala, rasplakala. To je bio moj dar. Ništa više od toga.
Kad god bi uzeo neku od mojih priča, videla sam po njemu da nije ostajao ravnodušan, ali bi se brzo pribrao i tražio greške…“previše ponavljanja, premalo dinamike, nema odskoka u priči, moraš da napraviš neki twist, pazi na interpunkciju“. Bio je lektor mojih misli, mojih titranja u duši stavljenih na papir. Saveti su uvek bili dobri, ispravni, tehnički korektni ali su sve moje priče nakon tog šminkanja, doterivanja, beskonačnih iščitavanja gubile mene …
Rekla sam jednom kad su mi se već smučile naše višesatne kontemplacije o Šulcovim „Cimetastim prodavnicama“, Čehovljevim kratkim pričama, Albahariju, Kišu da me pusti da pišem jedino onako kako osećam jer samo to umem da radim dobro. Pustio me je.
Nismo se dalje bavili mojim pisanjem više, što nas je i kao partnere udaljilo. Ipak, uvek se radujem kad vidim neki od njegovih naslova u izlogu.
A ja, ja sam nastavila da pišem onako kako znam. Pokrala sam od njega one sitne detalje, finese, slabosti koje je on često video kao mane u svojim pričama, koje je bacao od sebe i sa svojih listova. Meni su se dopadale.
Uvek mi se sviđalo to nešto sitno, kao greška, kao posekotina na papiru, kojoj možda tu nije mesto ali te greje iznutra dok je čitaš ili te ujeda, pa ti je koža odjednom tesna za sve emocije koje taj papir nosi.
Pre neko veče smo išli na neku svirku, moj dobar prijatelj i ja. Dok je vadio iz kofera donetog preko okeana izgužvane košulje i majice, a da bih što pre pokrenula taj naš izlazak, uzela sam da mu ispeglam jednu od njih. Nisam primetila da kako me je posmatrao dok sam đuskala oko daske za peglenje sa slušalicama u ušima, ispravljajući mu revere na crvenoj košulji.
„Ti si žena koja od svega pravi bajku, majke mi“ rekao je. „I priče su ti takve, kao bajke“.
Istina, pa zar nam ne fali toga u životu svima? Zar nam ne nedostaje malo bajke, romanse, malo tog začina od kog titra u stomaku, pa čak i suza? Što da ne i suza? Mira Bobić je odavno rekla „Suze su ok“.
Dobro, neće moji tekstovi biti literarno savršeni nikada, imaće hiljadu mana koje će lektori videti na prvi pogled.
Ipak, eto, ima mesec dana kako pišem za Lolu i delim sebe s vama, delim ono što je bilo i od mene napravilo ovo što sam danas. Idemo dalje, a ja ću probati da vam dočaram uvek ovu bajku od unutrašnjeg života koju sam odlučila da živim ….Čitamo se…
