Opet smo svi potrešeni.
Ovog puta smrću osmogodišnjeg Radenka iz mesta kraj Loznice čija se igra na toboganu završila prelomima ruke, prelomi gipsom, gips modrenjem i temperaturom, temperatura trulenjem, truljenje ruke smrću.
I ko je kriv?
Roditelji kažu doktor ortoped koji ih je primio, koji je njihovom sinu stavio gips na otvorene prelome i ispratio ih uz uveravanje da su kosti dobro nameštene i da idu kući bez brige. Briga se, međutim, javila istog dana kada je maleni Radenko dobio temperaturu, zbog čega su ga roditelji ponovo odveli u bolnicu.
-38 ?, pa to je normalno. Samo neka drži ruku vertikalno, da se spusti taj otok i modrilo, kazali su pedijatri.
Dan drugi.
-Mora da sam stegao gips, pa zato otiče ruka… mada ne bi bilo loše da odete u bolnicu, rekao dotični doktor.
Odlazak u Institut za majku i dete u Beogradu otkriva ruku koja truli, sepsu koja se proširila i od koje Radenko umire.
Roditelji su neutešni. Rodbina neutešna. Demoliraju odeljenje hirurgije Doma zdravlja od boli, besa, nemoći, tuge.
I kako dalje, kako se živi, diše, jede, jede li se uopšte, kako se spava ili san više nikada doći neće, šta sa njegovom sobom u kojoj se igrao, šta sa kućom u kojoj svaki komad nameštaja, zid, slika, tepih podseća, miriše na njega, kako se zakrpiš, ili hodaš sa ogromnom rupom u grudima dok ne isteraš pravdu, i šta ako umreš dok je dočekaš.
Ovo je ko zna koji smrtni slučaj koji bi mogao biti posledica lekarske greške.
Nažalost.
Poznato je da su umirali pacijenti zbog zaboravljenih gaza u trbuhu, žica, operacije čukljeva, posle porođaja… od sepse. Da su ostajali bez noge, ruke, bubrega, grlića, materice… zbog loše procene. Zbog katastrofalne procene za koju su, ako bi i bili optuženi, nesavesni lekari dobijali oko 15 meseci zatvora i godinu, dve zabrane rada. Sudski postupci mahom traju decenijama, veštače kolege lekar puni solidarnosti, zataškavaju se i menjaju dokazi, i šta na kraju zapravo bude ?
Ništa!
Pojo vuk magare, što bi rekao narod.
Pročitam ovu vest. Pa pretrnem. Jer sam roditelj jedanaestomesečnog deteta. Pa mi se, što neko reče, zavežu creva u mašnu, jer pomislim, samo na momenat pomislim, kako je ovim roditeljima koji su odveli svoje dete i „predali ga“ u ruke doktora ortopeda da mu pomogne. Ej! Da mu pomogne! Jer je doktor, jer se za to školovao, jer se to od njega očekuje, jer mu zaboga veruješ! Jer on je tu da leči, savesno, profesionalno, odgovorno. Da hospitalizuje ako sumnja. Ej! Predaš mu dete koje si podizao, hranio, kupao, nunao, milovao, nad kojim si strepeo, koje si ljubio, voleo, učio … da mu pomogne!
I šta on uradi? Obuče te u crno i kaže „uradio sam sve u mojoj moći, ispravno sam postupio“. I nastavi da leči drugu decu. Godinama, do penzije.
Neko je rekao: ne čudi, mala je lekarima plata. Pa, zar je to majku mu, razlog da se prave fatalne greške, da svojim nezadovoljstvom ili frustracijom seju greške koje koštaju nečijeg života, koje se zataškavaju, koje pojede vreme pa se zaboravi zbog čega je postupak i započet.
Ne generalizujem, ne širim na sve lekare. Kao i svuda, u svakom žitu ima kukolja. Od vrhunskih, koji operišu pomoću štapa i kanapa i vraćaju u život do onih nesavesnih, nezadovoljnih, bahatih, korumpiranih, bezobraznih lekara čije greške nekom oduzmu život.
I šta, posle ovakve vesti, da misli roditelj koji je upravo sa detetom polomljene ruke pošao kod lekara?
I šta da misle Radenkovi roditelji kada su saznali da su komlpikacije kod otvorenih preloma minimalne, gotovo nepostojeće, a njihov sin od takve jedne je umro?
