Iako mu se uzroci mogu racionalizovati, iako se mogu izreći logički konzistentno, iako se mogu predstaviti kao pravolinijska putanja koja je kroz istoriju dovela do ovde, do rova i puške, do raznesene lobanje i granatirane šake, rat je bešćutan, on ume samo da vrišti, ciči, praska i za sobom ostavlja tišinu.
Jezikom se dogovara, mučno i nesigurno, ali se ide dalje, govori se još, sve dok neko ne prestane da govori, jer više nema usta, jer mu je srce stalo, prestalo da kuca ili ostalo zagrcnuto u grlu. Nema ničeg racionalnog u ratu, jezik nije njegovo sredstvo.
Nema ničeg racionalnog u ratu, jer on udara direktno u ljudsku pluralnost i kaže: ovi će živeti, ovi neće. Ovi su životi vredni, ovi bezvredni. Ovi su dostojni govora, oni mumlaju (a bez prevodilaca, svi za nekog mumlamo). Ratom se odlučuje kako će ljudska pluralnost biti ustrojena, igra se surovog boga, igra se Levijatana.
U gradovima čudnih imena
Pogođeni mecima, u plamenu,
Uglavnom ne znajući zašto,
Ljudi umiru.
Rat će se završiti
Vođe će se rukovati
Starica će čekati svog žrtvovanog sina
Devojka će čekati svog voljenog muža
I ta deca će čekati svog oca heroja
Ne znam ko je prodao našu domovinu
Ali sam video ko je za to platio cenu.
Svi možemo biti izbeglice
Niko nije bezbedan,
Potreban je samo ludi vođa
Ili da nema kiše i hrane
Svi možemo biti izbeglice
Svima nam se može reći da odemo
Sve nas se može mrzeti
Zato što smo neko.
I suprotno Adornu, znamo da će se posle ponovo pisati poezija. Oni što preteknu. Moraće nekako da uklone racionalnu formu onome što je duboko u sebi van razuma, van jezika, van ljudskosti.
Ne može se pripremati tle za ljubaznost ako sami nismo mogli biti ljubazni, i zato se ne mogu, kako je Breht očekivao, s trpeljivošću pomenuti oni koji to nisu mogli – „kad najzad dođe vreme da čovek čoveku bude drug“.
Preuzeto sa: Ne ratu – Adriana Zaharijević – Peščanik (pescanik.net)
