„Generacija savremene dece je najželjenija otkako je sveta i veka. Odrastaju pod staklenim zvonom, sa sterilizatorima, jonizatorima, bebi-alarmima i kamerama, slušaju Mocarta i pevanje kitova zbog inteligencije i jedu probiotičke obroke iz teglica kako bi se razvijali po propisu.
Njihovi roditelji čitaju hiljade stranica raznih priručnika i magazina o odgajanju dece kako bi obezbedili psihičku stabilnost svojih potomaka. Počeli su da veruju da se dete mora besomučno hvaliti i bodriti da ne bi postalo gubitnik, da se ne sme reći ’ne’ da se ne bi istraumiralo i da se ne sme izgovoriti ono tradicionalno ’zato što ja tako kažem’ jer će ono, ne daj bože, postati autistično.
Umesto da ih vaspitavaju za surovu realnost, naši roditelji decu odgajaju kao da će po navršenom punoletstvu živeti u Diznilendu.”
Ovim rečima Jovana Papan, autorka knjige „Politika za decu” i urednica sajta „Detinjarije”, opisuje generaciju savremene dece, koja su postala taoci virtuelnih svetova mobilnih telefona i zarobljenici dečjih soba i igraonica u koje ih smeštaju roditelji, premrli od straha da baš njihovo dete neki terorista ne kidnapuje sa livade.
Dok su roditelji savremene dece odrastali u parku, bez telohranitelja, nosili ključ od stana oko vrata, pili vodu sa creva u dvorištu, penjali se na drvo i padali sa njega a da se zbog toga nije zvala hitna pomoć, tukli se i mirili bez dečjeg ombudsmana i slavili rođendane u dečjoj sobi, uz minijaturne sendviče sa salamom, stiče se utisak da njihovi naslednici žive pod staklenim zvonom.
Veliki broj roditelja danas strahuje da pošalje dete samo u školu, park ili prevoz, jer su mediji zatrpani strašnim pričama o zločinima i nesrećama koje se dešavaju najmlađima. Iako statistike pokazuju da su slučajevi seksualnog zlostavljanja veoma retki i da šanse da se to desi iznose jedan prema milion, to ne sprečava ljude da u svakom drugom prolazniku vide potencijalnog manijaka, pedofila i ubicu.
Čak 80 odsto roditelja veruje da današnja deca odrastaju u mnogo ne sigurnijem okruženju nego ranije i najviše strepe od saobraćaja i stranaca, iako je broj saobraćajnih nesreća sa dečjim žrtvama prepolovljen, a ekstremni slučajevi dečjih ubistava i silovanja su na istom nivou kao pre 50 godina. Posledica takve paranoje jeste da deca odrastaju u sobama, igraonicama u zatvorenim prostorijama, surfujući po internetu i igrajući igrice.
Kada izađu napolje, njihove aktivnosti su strogo kontrolisane i nadzirane, bilo da su u parku ili na treningu. Istraživanja govore da samo šest odsto američke dece danas igra bejzbol na svoju ruku, odnosno van kluba ili škole, a prodaja bicikala opala je za trećinu za samo deset godina – konstatuje naša sagovornica.
Jovana Papan primećuje da je i socijalni život mališana pod stalnom lupom roditelja, naročito onaj koji bi trebalo da bude najslobodniji, a to su odnosi sa vršnjacima. U strahu da dete ne doživi neku vrstu traume ili povrede od strane druge dece, uvode se striktni kodeksi ponašanja među mališanima, a odrasli su uvereni da moraju sprečiti svaki konflikt, počev od običnog začikavanja i plaženja jezika, pa do gurkanja i dečje tuče.
– Svi želimo da poštedimo decu bilo kakve patnje, bilo da je u pitanju oderan lakat ili povređena sujeta, ali moramo imati na umu da su i loša iskustva sastavni deo života i da su bez njih deca potpuno nepripremljena za život koji ih čeka. Naši roditelji nisu toliko pažnje posvećivali sukobima među decom, svađe i tuče su se dešavale u paralelnom dečjem univerzumu u koji se stariji nisu preterano mešali.
Količina nasilja koja se dešavala u školskim dvorištima tokom „bezbrižnih” osamdesetih bila bi dovoljna da nedeljama hrani stranice tabloida. Razlika je bila u tome što tada nije bilo dovoljno telefona kojima bi se deca snimala – navodi naša sagovornica.
Jovana Papan ističe da se država ranije nije toliko mešala u roditeljstvo – mame i tate su svoje naslednike vaspitavali po uzoru na drugu decu, imali su normalno radno vreme i celo popodne provodili sa mališanima. Danas svoju decu najčešće viđaju tek krajem dana, jer često rade u dve smene da bi naslednicima priuštili sve što žele.
– Imati decu postalo je isuviše komplikovano i zahtevno. Za početak, nekada nije bilo nužno izdvajati prosečnu zaradu za dečji rođendan, uzimati kredit za matursku haljinu i prodavati porodičnu srebrninu za proslavu punoletstva.
Iako na policama knjižara nikada nije bilo više popularne psihološke literature koja od roditeljstva pravi nauku nalik na nuklearnu fiziku, roditelji nikad nisu bili više zbunjeni. Roditeljstvo je postalo užasno skupo i komplikovano „zanimanje”, a zbog ogromnog psihološkog i finansijskog pritiska da se bude savršen, veliki broj roditelja ostaje samo na jednom detetu. Međutim, psihološka je istina da nema gotovih i univerzalnih recepata za vaspitanje i nema savršenih roditelja. Baš kao što nema ni savršene dece – zaključuje Jovana Papan.
Preuzeto sa: detinjarije.com
