Doktor Harvi Karp je profesor pedijatrije na UCLA School of Medicine i nudi jednostavan savet kako da u roku od nekoliko sekundi zaustavite histerični ispad kod svog deteta.
Prva stvar koja može pomoći je da svoje dete posmatrate kao, pa recimo, pećinskog čoveka. Uz sve to grebanje, vrištanje, nepovezan govor, mala deca deluju baš kao primitivni ljudi. Da biste s njima komunicirali u takvim situacijama morate se upravo spustiti na taj nivo. Znači, budite glasni, gestikulirajte, govorite energično (ne misli se da budete besni i ljuti na dete). Koristite:
– kratke fraze
– ponavljanja (po sto puta)
– energičan ton
– preterane facijalne ekspresije i gestikulaciju (širok osmeh, pokazivanje prstom, mahanje…)
Ispratite fast-fud pravilo. Jednostavno je – Kad je vaše dete uznemireno, ponašajte se kao uštogljeni prodavac u Meku – uvek ponovite „porudžbinu”, odnosno, u ovom slučaju ono što mislite da dete želi da dobije, pre nego što mu kažete svoju „cenu”. Dete koje je usred histerije nije sposobno da čuje ono što od njega tražite (upozorenja, pretnje, kazne, objašnjenja, ništa do njih to ne dopire) dok ne primeti da ste vi shvatili i uvažavate ono što oni tom histerijom žele da kažu. Dakle, kad je vaš mališan uznemiren, pre nego što krenete da nabrajate zašto mora da se smiri i šta će se sve desiti ako se ne smiri, pokušajte iskreno da opišete ono što mislite da on želi i oseća.
Kada govorite tim dečjim, energičnim jezikom i koristite fast-fud pravilo, sebi ćete možda izgledati kao da ste potpuno izgubili razum, ali će deca mnogo bolje reagovati jer ste im pokazali da ih čujete i da su vam njihova osećanja važna.
Evo primera. Vaše dete od godinu i po se dosađuje i grebe na vrata da izađe napolje. Baca se, plače, histeriše. Bilo da ste planirali da ga izvedete ili ne, prva stvar koju treba da uradite je da reflektujete njegovu poruku tako što ćete energično, ali veselo reći: „Napolje! Napolje! Ti kažeš idemo mama napolje!!!” Kad shvati da ga razumete i smiri se, možete izaći napolje bez histerije ili već ponuditi neku drugu opciju.
Ako vaše dete vrišti zato što ste mu uzeli karmin koji je koristio umesto bojice, budite njegov eho i podjednako strastveno izgovorite njegova osećanja. „Želiš!!! Želiš!!! ŽELIŠ!!! Žeeeliiiiššš! Želiš mamin karmiiin!” Obratite pažnju na ponavljanje, kratke fraze i to kako izgovarate rečenice. Ne treba to da bude ljutito, samo energično.
I nemojte se iznenaditi ako vam bude potrebno pet ili šest ponavljanja pre nego što zadobijete detetovu pažnju. Znaćete da ste napredovali kad podigne pogled iznenađeno, kao da pita: „Molim? Nešto si rekla?” Ali tad – ne prestajte! Kad je dete stvarno uznemireno, možda ćete morati da ponovite tu frazu kojom iskazujete njegova osećanja još nekoliko puta da bi on shvatio da ste ga zaista razumeli i da ste na njegovoj strani.
Deca nisu u stanju da sama iskažu svoja osećanja i misle da ih ne razumemo. To je najčešći razlog njihove histerije – veruju da su neshvaćeni i onda tako komuniciraju. Zato je zadatak roditelja sa budu glas deteta i ono što dete ne može – izgovore umesto njega. Kad vide da su njihova osećanja važna, biće mnogo spremniji za saradnju.
