Koliko smo zapravo zaista gladni? Znamo li da nije svaka glad fizička? Nekada jedemo jer smo umorne, besne ili zato što nismo jasno rekle „Ne“ onda kada smo celim bićem to želele.
Pre nego što postanemo svesne, već posežemo za čokoladom, kroasanom, slanim keksom ili nekim sladoledom koji obećava trenutan osećaj olakšanja. Emocionalno prejedanje je tiha navika koju većina nas ne primećuje dok se ne pretvori u obrazac, pa u začarani krug iz kog se teško izlazi. Mnogi nazivaju ovo „utešnom hranom“, ali istina je da nas hrana ne teši, samo odlaže trenutak u kome ćemo zaista morati da se suočimo sa sobom. Jeste li prepoznali kod sebe da jedete nesvesno i kada niste stvarno gladne?
Telo kao teren emocionalnih oluja
Ponekad telo zna pre nas da nešto nije u redu. Umesto da dopustimo sebi da plačemo, vrištimo ili samo sedimo u tišini sa svojim mislima, mi otvaramo frižider. Jedemo i punimo svoj stomak, a naše je srce i dalje prazno. Važno je da znamo da to nije odraz slabosti ili slabe volje, već samo pogrešan pokušaj da se prežive emocije koje nisu dobile prostor. U savremenom svetu, u kome se od nas očekuje da budemo funkcionalni bez obzira na sve, postalo je gotovo „normalno“ da emocije sklanjamo pod tepih ili ih zatrpavamo hranom.
Zapravo, prejedanje je često oblik izbegavanja nečega što nas boli ili čega se stidimo. Ponekad nemamo hrabrosti da se suočimo sa sobom, jer mislimo da nećemo moći da preživimo ako pustimo sve te emocije van.
Hrana kao uteha – kad postaje problem?
Nije problem u tome što se ponekad počastimo nečim slatkim nakon stresnog dana. Problem nastaje kad to postane jedini mehanizam nošenja sa stvarnošću i kada nam odjednom jedini odgovor na umor bude čokolada. Možda na usamljenost reagujemo tako što do kasno u noć grickamo ispred TV-a. Prema tome, o problemu govorimo kada jedemo ne razmišljajući o tome da li smo gladni, već samo da bismo nešto potisnuli. Tada počinje ciklus u kome osećaj srama i krivice dolazi kao dodatak svakom obroku. Nakon što pojedemo više nego što smo planirali, sledi samoprekor, griža savesti i osećaj gubitka kontrole. Međutim, sledeći put kad se opet osetimo loše, ponovimo sve isto i upadamo u sopstvenu zamku. Hrana koja je trebalo da pomogne, na kraju nas povredi.
Naučeni obrasci i priče koje nosimo
Mnogi od nas su od malih nogu učili da su emocije nešto što treba skloniti. „Nemoj da plačeš“, „budi jaka“, „nisi gladna, samo si razmažena“. Hrana je često bila nagrada, uteha, način da nas umire. Ako smo bile dobre, dobile bismo sladoled. Ukoliko smo se rastužile, baka bi nam napravila omiljenu pitu ili krofne. Na ovaj način smo naučile da je hrana jednaka ljubavi i da emocije lečimo jelom.
Nažalost, kako rastemo te poruke ne nestaju, već se pretvaraju u automatizovane obrasce ponašanja koji se aktiviraju svaki put kada se osećamo ugroženo, nesigurno, neshvaćeno ili odbačeno. Umesto da jednostavno kažemo da se osećamo loše i da nam je teško, mi otvaramo kesu čipsa. Sasvim je jasno da emocionalno prejedanje nije stvar nediscipline, već nesvesnih obrazaca koji traže svesnu pažnju.
Razlika između fizičke i emocionalne gladi
Možda deluju slično, ali ova dva tipa gladi se razlikuju po mnogo čemu. Fizička glad dolazi postepeno, dok emocionalna udari naglo. Fizička glad se može odložiti, emocije zahtevaju instant utehu. Kada smo zaista gladni, zadovoljimo se bilo kojom hranom. Kada smo emotivno gladni, želimo isključivo onu koja nam pruža najbržu stimulaciju, a to su šećeri, masti i so. Ključna karakteristika i razlika je u tome što fizička glad prestaje kad se zasitimo, dok emocionalna često nema kraj, osim kad nas preplavi osećaj krivice i dodatnog stresa.
Put ka sebi počinje pitanjem: Šta mi stvarno treba?
Umesto da pitamo „šta da pojedem“, možda bi bolje bilo da se zapitamo: „Šta mi zapravo treba?“ Da li mi treba zagrljaj? Razgovor? Odlazak u šetnju? Pet minuta tišine? Priznanje da mi je teško? Emocionalna glad često pokušava da nadomesti ono što duši fali. Međutim, vreme je da usvojimo istinu da telo nije kanta za smeće neprocesiranih emocija. Telo je naš dom.
Rad na sebi počinje u prepoznavanju sopstvenih potreba koje nisu vezane za hranu, već za emocije i u uspostavljanju kontakta sa sobom.
Samosvest – ključna karika u lancu promene
Niko ne može da promeni naviku dok je ne osvesti, a osvešćivanje nije prijatno. Zahteva da sednemo sami sa sobom, bez telefona, bez televizije, bez hrane kao utehe. Da se pogledamo bez filtera i da priznamo da se hranimo da bismo izbegle ono što osećamo. Promena počinje samosvešću, koje je kao ogledalo koje više ne možemo da izbegavamo. Pored toga što nas podseća na to gde grešimo, pokazuje kako da se oslobodimo.
Male navike koje znače mnogo
Put ka zdravijem odnosu prema hrani ne počinje dijetom, već pažnjom. Mali trenuci pobede su svaki put kad se suočimo sa sobom umesto da „pobegnemo“ u frižider. Možda ćemo prvi put samo prepoznati nagon da jedemo kad nismo gladni. Drugi put ćemo zastati na pet minuta. Treći put ćemo nazvati prijateljicu. Četvrti put ćemo uzeti papir i zapisati kako se osećamo. Svaka od ovih odluka i izbora je deo rada na sebi koji nas transformiše na najdubljem nivou.
Terapija kao prostor sigurnosti
Postoje situacije kada prejedanje više nije nešto što možemo sami da obuzdamo. Kada osetimo da nas kontrola napušta, da osećaj srama postaje preplavljujući, da su posledice po telo ozbiljne, vreme je da potražimo pomoć. Psihoterapija nije znak slabosti, već hrabrosti da se krene u susret sebi. Terapeutski proces nam pomaže da razumemo obrasce, da pronađemo prave okidače, da naučimo da osećanja nisu pretnja, već signal. Razgovor sa psihoterapeutom pomaže da razumemo u kojim trenucima tačno biramo da se „tešimo“ hranom i koji su zdravi načini da se nosimo sa svojim emocijama i izazovima na svakodnevnom planu.
U terapiji učimo da nismo loši ni slabi, već ranjeni i da je hrana samo bila način da se zaštitimo. Kad naučimo da se štitimo zdravije, onda prejedanje više nije jedina opcija.
Ljubav prema sebi – lek koji ne goji
Jedan od najvećih paradoksa emocionalnog prejedanja jeste što često dolazi iz nedostatka ljubavi prema sebi. Kad volimo sebe, onda se ne kažnjavamo sebe hranom i ne krivimo nakon svakog obroka. Umesto toga znamo kada smo gladni, a kada nam treba pauza, nežnost ili samo neko da nas sasluša.
Ljubav prema sebi ne dolazi preko noći, već se vežba kao i sve drugo. Počinje malim stvarima, da ne pojedemo ono što znamo da nas neće učiniti srećnim. Da prepoznamo svoje granice i da odložimo viljušku kad smo siti.
Rad na sebi nije projekat – to je odnos
U kulturi produktivnosti, rad na sebi često se svodi na zadatke: pročitaj još jednu knjigu, idi na još jedan seminar, uradi još jednu stvar za lični razvoj. Pravi rad na sebi je mnogo intimniji i bazira se na razvijanju odnosa sa sobom, u kome učimo da ostanemo uz sebe i kada nije prijatno. Možda i onda kada se opet prejedemo i razočaramo u sebe. No, važno je razumeti da u tom odnosu ne postoji savršenstvo, ali postoji iskrenost i spremnost da svaki dan probamo ponovo.
Hrana je divna stvar, povezuje nas s drugima, pruža zadovoljstvo, gradi uspomene, ali kada postane jedini odgovor na bol, onda više nije u službi života. Rad na sebi nas uči da umesto da jedemo emocije naučimo da ih osetimo i prihvatimo. Onda ćemo zaista počneti da punimo život stvarima koje nas hrane iznutra, istinom, smislom, nežnošću, podrškom i iskrenim odnosom prema sebi – umesto da punimo stomak.
