Marija nije volela rođendane. Ni tuđe, a ni svoj. Možda je to imalo veze s onim 17. rođendanom kad joj je iznenada umro omiljeni deka. A možda malo i sa tim da nikad nije dobila ništa na taj dan što zaista želi. Sada je po prvi put bila u vezi s nekim ko je bukvalno radio “sve što treba”, a njoj je išlo na živce sve to, naročito insistiranje da se njen rođendan proslavi.
Ne volim rođendane, rekla je, na kraju, odsečno i kratko. I Jovan je rekao: okej. Mislila je da će se na tome završiti, sa svim prošlim momcima bi se na tome završilo. Poslednja rasprava koju su imali, a koju je očigledno ona vodila sama sa sobom, jer je on toplo i s puno razumevanja (?!) klimnuo na njen monolog i rekao: “sve je to nebitno, mi smo sada bitni”.
Njen um je kao neki profi prevodilac za emocije (zaražen virusom “nisam dovoljno dobra”) to preveo u roku od 3 sekunde u:
“Kako može da mu bude nebitno da li imam fotke s bivišim dečkom na Instagramu? Dakle, nije mu ni do mene stalo, sve ovo naše mu nije bitno.”
Iako Jovan to od nje nije tražio, iste večeri je sela i iz svih postova obrisala fotke na kom se smeši sa bivšim momkom. Istim onim koji je za njen prošli rođendan – jer je ona tako tražila – otišao na utakmicu s društvom. Nije joj bilo jasno zašto je to toliko boli, kad je već sama insistirala da ne izađu, jer je “dan kao i svaki drugi”.
Ljubav je iznenađenje
Dan kao i svaki drugi – a svaki drugi je bio jednako običan, jednako umoran, jednako nedovoljno dobar, kao i ona sama. Nije teško da kad se tako osećaš, još takvih situacija u svoj život privlačiš. Umaralo ju je to klupko Instagram mudrosti zamršeno i nestvarno lako, koje se baziralo na afirmacijama i mantrama. “Kako zračiš, tako i privlačiš”, blještalo je sa svih strana. No od tog bljeska Marija nije videla ništa jasno, a najmanje samu sebe. Znala je šta neće, a opet nije imala snage da se suočava sa tim nečim što je u njoj i što je sprečava da bude šta želi.
Na dan rođendana je radila. Preuzela je i koleginicinu smenu, kao da nema izbora i zbunjeno se i pomalo iznervirano javila Jovanu kad ju je pozvao treći put uzastopce. Da, čestitao je ujutro rođendan, da, rekla mu je da mora da radi, da neće skoro kući, da, mogu i sutra da se vide. Sve je bilo jasno, pa zašto onda uporno i dalje zove?! Ispostavilo se, potrebna mu je, ako bi ipak mogao da je pokupi posle posla, nešto da mu pomogne. Sve je izgledalo kao da je konačno “usvojio” ideju da se taj rođendan NEĆE slaviti.
Jedva je otvorila vrata od stana. Kao da je zakoračila u neki filmski set – hodnik je bio ispunjen balonima, trebalo je probiti se do dnevne sobe u kojoj je bilo iznenađenje. Mala torta s jagodama i knjiga njenog omiljenog pisca. Htela je da se naljuti, ali joj nije bilo jasno – kako to da nije ljuta?!
Najviše su je obradovali baloni za proslave, koje je Jovan, očigledno u njenom odsustvu, okačio svuda po stanu. Bilo ih je toliko da joj se zavrtelo u glavi od šarenila. Gumeni baloni visili su sa plafona, pored torte je stajao buket od balona u obliku zvezda, gde god da se okrenula kao da je iskrilo njeno detinjstvo.
“Ovaj je najbolji”, rekao je Jovan. “Punjen je helijumom.”
Udahnuo je i piskutavim glasom junaka iz crtaća rekao: “Srećan rođendan, Marija!”
Rođendani mogu da budu i lepi
Posle skoro dve decenije pomislila je kako rođendani mogu da budu i lepi. Nije znala kuda da se okrene od balona i to ju je radovalo i u isto vreme dirnulo duboko. Samo se odjednom stvorila slika pred njom – svi oni baloni za 17. rođendan koje je zajedno sa najboljom drugaricom pustila da odlete u nebo.
“Hoćeš da ih sačuvam, Marija? Možemo da ih iskoristimo za neki drugi dan…”
Ništa joj nije odgovorila, samo je puštala jedan po jedan da odleti. Nije ni plakala. Ništa zapravo nije razumela. Bila je dete koje prvi put treba da ide na sahranu, i to sahranu omiljene osobe na svetu. Baloni su bili njen oproštaj, njeno mahanje, njeno: šta sada?
Tu negde sa balonima je od nje otišla i ona istinska detinja radost koju je dotad imala, kao i ushićenje zbog rođendanskih svećica.
Jovanov glas začinjen helijumom ju je vratio u sadašnji trenutak i kao da je iz nekog udaljenog kutka Univerzuma doneo komadić nje same. Isti onaj radosni, rođendanski. Preplavilo ju je toliko da se nasmejala široko i zasuzila.
“Hvala ti. Gle, rođendani mogu da budu i lepi.”
Kad neko u tebi vidi tebe
Poslednje parče torte je još bilo u frižideru kad je shvatila da se Jovan potrudio, a da ona to nije tražila. Danima ju je zabavljalo njegovo duhovito čavrljanje, čitanje romana koji je tako pažljivo odabrao, pogled na tako veseli stan pun balona. Vreme za ljubav.
“Je li ovo stvarno?”, zapitala se četvrtog jutra. “Hoće li sad svi ovi baloni nestati? Hoće li on nestati?”
Nije imala smelosti da pita hoće li uvek birati nju.
Ali nije ni morala.
Dovoljan je bio jedan pogled na posvetu u knjizi: “Uvek biraj sebe zbog sebe. Ja sam tu, jer te VIDIM.”
Nije joj još sve bilo jasno, ali za sada, posle mnogo vremena, odlučila je da i u toj nejasnoj lepoti života uživa. Uostalom, baloni su bili na sve strane – slavljenje života je moglo da počne!
