Menstrualni ciklus je najprirodnija stvar s kojom se svaka žena susreće tokom puberteta. Često je bio nešto “o čemu se ne govori”, ali ipak vremenom se proširila svest, pa se polako tabu tema menstrualnog ciklusa umanjuje.
Ipak, interesantno je to da se nedavno pojavila rasprava o tome koja je evoluciona korist ili svrha menstruacije, a odgovor na to dala je Suzan Sadedin, evolucioni biolog, prenosi Quartz.
Kako je žena dobila menstruaciju
– Suprotno popularnom verovanju, većina sisara nema menstruaciju. U stvari, to je karakteristika ekskluzivna za više primate i određene slepe miševe.
Psi prolaze kroz vaginalno krvarenje, ali nemaju menstruaciju. Ranije se smatralo da slonovi imaju menstruaciju, ali se sada veruje da su ovi događaji najverovatnije bili spontani abortusi.
Štaviše, moderne žene imaju menstruaciju mnogo više od bilo koje druge životinje, a da bismo razumeli zašto je to tako, prvo moramo da shvatimo da su nas tokom života lagali o najintimnijoj vezi koju ćemo ikada iskusiti: o vezi majke i fetusa.
View this post on Instagram
Mnogi će se zapitati zar trudnoća nije lepa, ipak treba da obratimo pažnju na neke detalje. Slika žene tokom trudnoće je uglavnom predstavljena tako što zamislimo buduću majku, koja ima jednu ruku nežno polegnutu na stomaku. Oči su joj se zamaglile od ljubavi i čuđenja.
Osećate da će učiniti sve da neguje i zaštiti ovu bebu. A kada otvorite knjigu, pročitaćete više o ovoj veličanstvenoj simbiozi, apsolutnom altruizmu ženske fiziologije koja dizajnira savršeno okruženje za rast njenog deteta.
Ipak, ako ste zaista bili trudni, možda znate da prava priča ima neke izuzetke, dakle ti trenuci čistog altruizma postoje, ali su ispresecani nedeljama ili mesecima ogromne mučnine, iscrpljenosti, bolova u leđima, inkontinencije, problema sa krvnim pritiskom i anksioznosti da ćete biti među 15% žena koje doživljavaju životnu opasnost.
Zanimljivo je to da je iz perspektive većine sisara, ovo jednostavno ludo, jer većina sisara plovi kroz trudnoću prilično veselo, izbegavajući predatore i hvatajući plen, čak i ako donose na svet velika legla.
View this post on Instagram
Šta žene čini tako posebnim?
Odgovor leži u našoj bizarnoj posteljici. Kod većine sisara, posteljica, koja je deo fetusa, samo se povezuje sa površinom majčinih krvnih sudova, omogućavajući hranljivim materijama da pređu do malog ljubimca.
Torbari čak ni svojim fetusima ne dozvoljavaju da dođu do krvi: oni samo luče neku vrstu mleka kroz zid materice.
Samo nekoliko grupa sisara, uključujući primate i miševe, razvilo je ono što je poznato kao “hemohorijalna” placenta, a naša je verovatno najužasnija od svih.
Unutar materice imamo debeo sloj endometrijalnog tkiva, koji sadrži samo sitne krvne sudove. Endometrijum zatvara naš glavni dotok krvi od novo implantiranog embriona. Rastuća posteljica bukvalno prodire kroz ovaj sloj, kida se u zidove arterija i ponovo ih povezuje da usmere krv pravo u gladni embrion.
Zadire duboko u okolna tkiva, razara ih i pumpa arterije pune hormona tako da se one šire u stvoreni prostor. Parališe ove arterije tako da majka ne može čak ni da ih suzi.
To znači da rastući fetus sada ima direktan, neograničen pristup majčinoj krvi. Može da proizvodi hormone i da ih koristi da manipuliše njom.
Može, na primer, da poveća njen šećer u krvi, proširi njene arterije i naduva njen krvni pritisak da bi sebi obezbedio više hranljivih materija.
Neke fetalne ćelije pronalaze put kroz placentu i ulaze u krvotok majke. Oni će da rastu u njenoj krvi i organima, pa čak i u mozgu, do kraja njenog života, čineći je genetskom himerom.
Ovo bi moglo da izgleda kao prilično nepoštovanje, u stvari, to je rivalstvo braće i sestara u svom najboljem evolucionom obliku.
-Vidite, majka i fetus imaju prilično različite evolucione interese. Majka “želi” da posveti približno jednaka sredstva svoj svojoj preživeloj deci, uključujući i moguću buduću decu, a nijednu onu koja će umreti. Fetus “želi” da preživi i uzme onoliko koliko može.
A ovde je i treći igrač — otac, čiji se interesi još manje poklapaju sa majčinim jer njeno drugo potomstvo možda nije njegovo. Kroz proces koji se zove genomsko utiskivanje, određeni fetalni geni nasleđeni od oca mogu se aktivirati u placenti. Ovi geni nemilosrdno promovišu dobrobit potomstva na račun majke.
View this post on Instagram
Kako smo došli do ove halapljive hemohorijalne posteljice koja našim fetusima i njihovim očevima daje tako neobičnu moć?
Dok možemo da vidimo neki trend ka sve invazivnijim placentama kod primata, potpuni odgovor se gubi u magli vremena. Materice se ne fosiliziraju dobro.
Posledice su, međutim, jasne. Normalna trudnoća sisara je dobro uređena stvar jer je majka despotica. Njeno potomstvo živi ili umire po njenoj volji, ona kontroliše njihovo snabdevanje hranljivim materijama i može da ih izbaci ili ponovo apsorbuje u bilo kom trenutku.
Ljudsku trudnoću, s druge strane, vodi odbor – i to ne bilo koji odbor, već onaj čiji članovi često imaju veoma različite, suprotstavljene interese i dele samo delimične informacije. To je natezanje konopa koje se neretko pretvara u tuču i, povremeno, u direktan rat.
Mnogi potencijalno smrtonosni poremećaji, kao što su ektopična trudnoća, gestacijski dijabetes i preeklampsija, mogu se pratiti do pogrešnih koraka u ovoj intimnoj igri.
View this post on Instagram
Kakve sve ovo ima veze sa menstruacijom?
Iz ženske perspektive, trudnoća je uvek velika investicija. Još više budući da njena vrsta ima hemohorijalnu placentu. Kada se posteljica postavi na svoje mesto, ona ne samo da gubi potpunu kontrolu nad sopstvenim hormonima, već rizikuje i krvarenje kada izađe.
Tu dolazi endometrijum. Verovatno ste čitali o tome kako je endometrijum ovo udobno, prijatno okruženje koje samo čeka da obuhvati delikatni mladi embrion u svoj negujući zagrljaj. U stvari, sasvim je obrnuto. Istraživači su pokušali da implantiraju embrione po celom telu miševa. Jedino najteže mesto za njihov rast bio je endometrijum.
Daleko od toga da nudi negujući zagrljaj, endometrijum je smrtonosno poligon za testiranje koje preživljavaju samo najtvrđi embrioni. Što duže ženka može da odloži da placenta dospe do njenog krvotoka, duže mora da odluči da li želi da odloži ovaj embrion bez značajnih troškova.
Nasuprot tome, embrion želi da implantira svoju placentu što je brže moguće, kako da dobije pristup bogatoj krvi svoje majke, tako i da poveća njen ulog u svom opstanku. Iz tog razloga, endometrijum je postao deblji i čvršći – a fetalna posteljica je shodno tome postala agresivnija.
View this post on Instagram
Ali ovaj razvoj je predstavljao dodatni problem: šta učiniti kada je embrion umro ili je zaglavio poluživ u materici?
-Dotok krvi na površinu endometrijuma mora da bude ograničen, ili bi embrion jednostavno pričvrstio placentu tamo. Ali ograničenje snabdevanja krvlju čini da tkivo slabo reaguje na hormonske signale majke – i potencijalno više reaguje na signale obližnjih embriona, koji bi prirodno želeli da ubede endometrijum da bude prijateljski raspoložen.
Pored toga, to ga čini ranjivim na infekcije, posebno kada već sadrži mrtva i umiruća tkiva.
Rešenje, za više primate, bilo je da se odvoji ceo površinski endometrijum – umirući embrioni i sve to – posle svake ovulacije koja nije rezultirala zdravom trudnoćom.
To nije baš sjajno, ali funkcioniše, i što je najvažnije, lako se postiže unošenjem nekih izmena u hemijski put koji obično koristi fetus tokom trudnoće. Drugim rečima, to je upravo vrsta efekata po kojima je prirodna selekcija poznata: čudna, hakerska rešenja koja rade na rešavanju približnih problema.
Nije baš tako loše kao što se čini, jer bi u prirodi žene imale periode prilično retko – verovatno ne više od nekoliko desetina puta u životu između laktacione amenoreje i trudnoće.
Preuzeto sa: zena.blic.rs
