Bojan je bio drugi. Najstariji, Jovan, već je bio u gimnaziji, a najmlađa i najslađa Beka (da, dali su joj ime Beka!) bila je u mlađim razredima i učiteljica joj, prema strogim uputima njenog oca, nije dala tih dana da izlazi napolje. Bila je to strašna nedelja. Svi smo sedeli na prozorima i čekali da se Bojanova mama ponovo pojavi. Svi smo se nadali da se to ipak neće desiti.
Bili smo deca i nije nam bilo jasno: kako je moguće da mama ostavi svoju decu? Bilo je to devedesetih, u vreme inflacije, sankcija i ostalih čudesa, kad je sve nenormalno bilo normalno. Ali u našem malom gradu i u našim još manjim glavama to je bilo nezamislivo: Ko na svetu dopušta takve stvari? Da odrastaš bez mame?
***
– Danas sam na poslu hranila bebu staru šest dana – rekla je moja sestra.
– Stvarno? Otkud kod tebe na odeljenju? Tako mala? Šta joj je?
– Ništa joj nije. Zdrava je. Majka ju je ostavila.
– Kako ostavila?
– Tako lepo. Rodila je i otišla iz porodilišta kući, a nju ostavila. Oni je preneli kod mene na Dečje, pa će ovi iz Socijalnog doći po nju.
– Tek tako?
– Šta tek tako?
– Pa… Ostavila?
– Ostavila – uzdahnula je moja sestra i srknula kafu.
Nisam danima smela ništa da je pitam. Ni ko je, ni odakle je, ni šta se dalje događa. U srce su me kljucale reči:
Ništa joj nije. Zdrava je. Majka ju je ostavila.
Jednom sam gledala prilog o tome kako se medicinske sestre u najvećoj dečjoj klinici u Beogradu noću pretvaraju u stražare. Motre na mame bolesne dece. Da ne pobegnu. Bez svog deteta. Od svog deteta. Od te sudbine. Jedna sestra u tom prilogu je rekla: „Mi ne znamo zašto se to događa. Pretpostavljamo da im se smuči takav život. Jer to je mučenje, zaista.“
Bila sam ljuta, besna, užasnuta.
Kako mama može da ostavi svoje dete? Kome ga ostavlja? I šta je s tim detetom? Kome će ono biti dobro – ako nije onoj koja ga je rodila? Bila sam devojka, a ne mama i nisam razumela.
Rodiš ga i ti, koja si mu najpotrebnija, ti ga ostaviš. U bolnici. U pola noći. Dok je medicinska sestra u toaletu.
– Kako je sada bebica? Je l’ i dalje kod tebe na odeljenju?
– Nije. Jutros su došli po njega.
– Po njega? Dečak je? A kako se zove?
– Pa… Nikako. Nema ime – moja sestra je progutala knedlu. – Kažu da mu je mama maloletna. Da su je naterali da ga ostavi. Ne znam.
Naterali su je. I sada nema maženja, nema poljupca za laku noć, nema „mama, ljubi da prođe“, nema roditeljskog sastanka, grdnji i osmeha, češljanja, kupanja i doručka. Ona ga je rodila, ali ona nije njegova mama. On nema mamu.
Dugo smo se bez reči gledale. Jer smo obe znale: ubile bismo za svoju decu. Nema toga ko bi nas „naterao na nešto“.
***
Nekako tih dana srela sam Bojana. Ide sa trudnom ženom ruku pod ruku. Srećan, čini se pomalo zamišljen. Ceo čovek. Mahnuo mi je s druge strane ulice. I na trenutak, samo jedan, videla sam onog dečaka i njegov prestravljen pogled koji luta po nama da se ne bi zaustavio na plavom blejzeru.
– Nije ona mene ostavila – rekao mi je – Ona je mene izdala. Majke ne izdaju svoju decu. Zato su majke. Tako da… Ništa.
Iza tog „ništa“ u školskom dvorištu je i dalje stajalo zbunjeno dete koje samo želi da zagrli svoju majku. Dete koje umesto zagrljaja kaže:
– Vi ste nešto pogrešili. Ja nemam mamu.
