Naša deca nisu naši savetnici ni terapeuti ni prijatelji ni drugari. Naša deca nisu ni zrelija za svoje godine ni starmala ni preozbiljna. Naša deca su samo deca.
Naša deca nisu naši savetnici ni terapeuti ni prijatelji ni drugari.
Naša deca nisu ni zrelija za svoje godine ni starmala ni preozbiljna.
Naša deca su samo deca.
Imaju svoje biološke, psihološke, fizičke, fiziološke, emocionalne i duhovne granice i njih određuje njihov uzrast i razvojna faza u kojoj se nalaze.
Ona nemaju stvarne kapacitete da pomognu mami dok traje njen panični napad. Niti imaju stvarne kapacitete da mami brišu suze i teše je nakon svađe sa tatom.
To je često teško i odraslima sa odraslima.
Nemaju stvarne kapacitete da tati kažu koju reč kako bi se smirio ili da sa tatom odlaze “u kafanu” kako bi on manje pio.
Nemaju stvarne kapacitete da se pobrinu za nasu sreću i nesreću i rasteraju naše odrasle brige.
Nemaju stvarne kapacitete da nas spasavaju od naših odraslih muka.
I kada na njih svalimo sve naše teskoće tretirajući ih kao zrelije od nas, prelazimo njihove granice.
I nanosimo traume njihovim nervnim sistemima.
A traumatizovani nervni sistem je najteži miraz za život.
To znamo mi istraumirani.
I da bi deca brinula naše odrasle brige moraju da prestanu da budu deca i na jako dubokom nivou gube oslonac u roditeljima.
A bez toga teško da mogu da sazrevaju i stvarno porastu.
Mislimo o tome svi zajedno!
