Moj sin ima tri godine i devet meseci. I svaki dan sa njim mi je poklon. Njegovo rođenje bilo je teško, dramatično, sa trenucima u kojima nismo znali da li će preživeti. Ali jeste. Borio se kao lav i pobedio. Od tog trenutka sam znala da će moja misija biti da budem najbolja moguća mama.
Ne želim samo da volim svog sina. Želim da budem sigurno mesto kojem će se on vraćati i kad poraste, čak i kada sve oko njega postane komplikovano. Želim da među nama gradim odnos koji će biti čvrst, topao i pun poverenja, sada, kroz detinjstvo, ali i kasnije, kada bude muškarac sa svojim životom, potpuno odvojenim od mog.
Ovo je 7 stvari koje svakodnevno biram da radim kako bismo ostali bliski i jednom kad odraste.
Pokazujem mu da su njegova osećanja važna
On još uči kako da imenuje emocije, ali već zna da pored mene ne mora da ih krije i potiskuje. Kad padne, uplaši se, naljuti ili rastuži, ne govorim mu „nije to ništa strašno“ ili „ružan si kad plačeš“ ili „nema razloga da plačeš“. Umesto toga kažem: „vidim da te boli“, „znam da si se uplašio“, „razumem da si mnogo ljut“. Učim ga da su sve emocije dobrodošle i da zajedno možemo da ih proživimo.
Ne želim da se jednog dana zatvori u sebe jer je naučio da njegova osećanja nisu važna.
Biram povezanost umesto kontrole
View this post on Instagram
Ne podižem glas kad želim da me čuje. Ne kažnjavam. Ne ucenjujem. Ne pretnjama, već poverenjem želim da gradim naš odnos. Svaki put kada smo u situaciji da uđemo u bitku oko toga ko je u pravu, biram da zastanem, da ga pogledam i podsetim se da je on dete, a ja odrasla i da je moja uloga da budem uz njega, ne iznad njega.
Verujem da bliskost ne raste iz straha, već iz sigurnosti i ljubavi.
Dajem mu pravo da bira
Iako je mali, on već ima pravo glasa. Bira majicu koju će obući, pesmu koju ćemo slušati, knjigu koju ćemo čitati. Kad god je moguće, pitam ga: „šta ti misliš?“ ili „šta bi ti voleo?“
Učim ga da njegovo mišljenje ima težinu. Da je važno da se izrazi. I da će ga neko čuti i poštovati.
Priznajem svoje greške
Nisam savršena mama. Dešava se da budem umorna, da pogrešim, da odreagujem previše burno. Ali tada ne ćutim i ne pravim se da se ništa nije desilo. Kažem mu: „Izvini, preterala sam. Nije trebalo da vičem.“
Želim da zna da je u redu pogrešiti. Da ne mora da se skriva. I da su iskrenost i izvinjenje deo zdravog odnosa.
Pravim vreme za nas svakog dana
Nemamo rituale koji traju satima, ali imamo male trenutke koji su samo naši. Zajedničko spremanje večere. Zajedničko čitanje uveče, kad mu stavim glavu na jastuk i pričamo šta je u tom danu bilo najlepše. Ponekad samo sedimo zagrljeni i mazimo mačke.
Ti trenuci ga uče da je voljen i viđen, ne kad se sve drugo završi, nego baš u svakom trenutku, u svakom danu.
Dozvoljavam mu da bude ono što jeste
Moj sin voli bebe lutke, voli da se igra u kuhinjici, da me češlja i šminka. Rezultat njegove kreativnosti vidite na slici iza. Pravi MUA. On voli da se penje na visoke merdevine i na drveće, da skače s velike visine. Obožava da čisti i da skače uz tehno muziku. I sve je to deo njega. Ne upoređujem ga s drugima. Ne pokušavam da ga preoblikujem. Slavim ono što ga čini jedinstvenim.
Želim da zna da ne mora da bira između toga da bude on i da bude prihvaćen.
Čuvam naš odnos više nego što čuvam svoj ego
Ponekad ne mislimo isto. I biće još mnogo takvih trenutaka. Ali kada dođe do neslaganja, ne guram svoje „zato što ja tako kažem“. Umesto toga, pitam ga „zašto ti je to važno?“ i pokušavam da ga razumem.
Ne želim da me voli zato što mora. Želim da ostanemo bliski zato što zna da ga slušam, čak i kad se ne slažemo.
Nisam sigurna hoće li moj sin pamtiti svaku igru koju smo igrali ili svaki savet koji sam mu dala. Ali želim da zna, celim svojim bićem, da je njegova mama bila neko ko ga je video, čuo i voleo bezuslovno. I da, čak i kad odraste, kad se promeni i udalji i vrati – ovde je mesto gde je uvek dobrodošao.
Ovde je mama. Ovde je dom.
