Trudim se da verujem da se u životu sve dešava sa razlogom.
Trudim se i da verujem da život, bio on i igrica sa milion i trista hiljada nivoa, ima logiku nama nepoznatu, ali prisutnu.
Šta?
Statistike o mentalnom zdravlju u Srbiji nema puno.
Kako da pišete o nečemu kad zapravo ni sami ne razumijete?
Ili kad je sve to počelo?
Vrijeme je curilo kao kroz mali pješčani sat, onaj kojim djeca mjere pranje zuba. Kiša. Oko njega pulsira velegrad. Svi žure, udaraju se ramenima, niko nikog ne gleda u oči.
Riječ siječe gore nego sablja – slušala sam često kao dijete, mada tad nisam znala šta to znači.
Nažalost ni mnogi odrasli i zreli ljudi ne znaju značenje te rečenice.
Spava sad, rekla je Sandrina majka i pažljivo zatvorila vrata. Lekari su rekli da treba mnogo da se odmara, dodala je. Nisam znala šta da kažem. Smesti se ti, dušo, sad ću ja…rekla je i odgegala u kuhinj
Kada sam imala deset godina moj stric Dag si je oduzeo život. Sjećam se mame koja se javila na telefon i kako je posrnula na zid u kuhinji, sa rukom preko usta. Sjećam se da je čekala da se tata vrati sa posla da mu može reći da se njegov voljeni bato objesio.
Prema milenijumskom mitu, algoritam za mentalni i fizički mir je jednostavan: eksperimentišete sa pokretima tropske joge.
Samoubistvo uspešne lekarke V. S. A. u Beogradu uzdrmalo je javnost u Srbiji.
Delovalo je kao da ima savršen život, a odlučila je da ga okonča tako što je dva puta sebe ubola nožem u srce.
Ovih dana smo se navikli da od Svetske zdravstvene organizacije najčešće slušamo upute vezane za situaciju sa korona virusom – ali ne smemo da zanemarimo i jedan alarmantni podatak od pre pandemije.
