U poslednje vreme mi teško pada pisanje. Zbog svih problema sa kojima se suočavam svakodnevno u Srbiji. Sramota me je života u Srbiji. Sve najgore vezujem za tu reč. I tugujem zbog toga.
Početkom 2016. godine je umro Dejvid Bouvi, a krajem Leonard Koen. Potpuno različiti senzibiliteti, promenili su svest nekoliko miliona ljudi, uključujući i mene. Nisam imala tu sreću da budem na njihovim koncertima jer to zahteva određeni budžet koji prosečnom srpskom buđelaru nije dostupan. Znači, draga Srbijo i svi političari koji je razvlačite, hvala vam što nisam bila u prilici da otputujem u neki drugi grad i nahranim svoj gladni duh muzikom velikana kakvi su bili Bouvi i Koen. Mislim da je jedan od ciljeva koji imam kao jedinka u društvu, da činim sve dobro za to društvo, a mogu da činim dobro samo ako sam sretna. Ako nisam, jedino mogu da maštam o zombi apokalipsi čije prve žrtve su oni zbog kojih sve više nas želi da pobegne iz Srbije. Dok se zombiji ne pobune, ko zna ko će sve još umreti bez prilike da ga vidim ili čujem, a bitan je ne samo za moje stanje sreće nego i drugih ljudi. Nismo svi u Srbiji svedeni na Jecu, Cecu, Acu i slične pojave sumnjivog ontološkog porekla.
Kada su umrli Bouvi i Koen, plakala sam preslušavajući njihove albume. Sedim kući, slušam „You want it darker“, otvorila sam prozor kako bih izluftirala sobu, a preko puta moje zgrade se parkirao neko i do daske pustio tešku talibansku muziku. Pevačica nariče, zurla dominira, a meni dođe da iskrvarim.
I onda se zapitam, šta bi bilo da su Bouvi i Koen nekim nesretnim okolnostima rođeni u Srbiji? I znam odgovor – nikada ne bi bili Bouvi i Koen, nego bi u najboljem slučaju bili Milan Mladenović. U najgorem slučaju, koji je i najrealniji scenario, oni ne bi bili ništa i umrli bi u bedi. Ili bi izvršili samoubistvo. Ili bi bili na čelu zombi apokalipse. Hm, koliko je samo potencijalnih Bouvija i Koena ubila Srbija? Srbi jesu genocidan narod, ali sami nad sobom ga sprovode, dok je loš odnos prema drugim narodima uglavnom kolateralna šteta sado-mazo žice koja povezuje sve Srpčiće na jedno koncentraciono mesto.
Izluftirala sam sobu i zatvorila prozor. U sobi je zaglavljen Koeonov melanholični glas. Koen je umro sedmog, a vest o njegovoj smrti je počela da kruži internetom desetog novembra. Moja sestra koju nisam videla deset godina je u sred Čikaga imala udes sedmog novembra. Javila mi se sa tom vešću, kao i da je dobro, desetog novembra. I ništa u tom trenutku nisam poželela toliko koliko da vidim sestru. Naravno, već godinu dana obe smišljamo način kako da se teleportujem kod nje. Većini Srba je san stalni posao, pa tako i meni. A bez dokaza da imam posao u Srbiji, Ameri neće ni da čuju da mi daju turističku vizu. Briga ljude u konzulatu što slušam Bouvija i znam o Americi više nego njihov prosečni građanin, kada nam je dok smo bili mali životne konce smrsio „dečko koji obećava“.
Pročitala sam intervju koji je Koen dao jednom jugoslovenskom novinaru. Zanimljivo je da Koen pamti Beograd po krađi svog mantila. Čovek putovao vozom, izašao malo da protegne noge dok je voz stajao, vratio se u kupe i neprijatno iznenadio kada je shvatio da mu je neko digao mantil. Razmišljam, gde je završio taj mantil? Možda je završio na Kalenić pijaci pa ga je pokupio i prepravio neki od nesretnih potencijalnih beogradskih modnih dizajnera. To je čak i odlična sudbina po jedan kaput. Možda je taj kaput proživeo u Srbiji sve ono što bi Koen morao da preživljava da je rođen ovde.
Letos sam bila deo jednog projekta. Ja sam bila scenarista. I kako scenaristi najgore prolaze, desilo se prvo da jedina nisam imala platu već sam bila plaćena u trulim mušmulama, desilo se drugo da jedina nisam dobila ugovor i desilo se treće da su me vređali srpski kvaziproducenti koji uspeh mere prljavo zarađenim novcem. A onda se desilo da nisam potpisana na scenarijima. U pitanju je inače projekat koji se vrti na „farmoznom“ RTS-u. To je jedan u nizu neuspeha koji mi se desio između smrti Bouvija i Koena. Da li bi se i njima desilo da se drugi ljudi potpisuju na njihova dela, da su živeli u Srbiji? Pa, najverovatnije. Ili niko ne bi prepoznao magiju u njihovom stvaralaštvu, jer u Srbiji prolazi isključivo težak šund ili smrtno dosadno (ne)delo. Nema tu mesta za Bouvija i Koena, izdajice srpskog pravoslavlja i naroda.
Strah me je kada pogledam šta mi se sve nije desilo u rasponu od desetog januara kada je Bouvi umro do sedmog novembra kada je Koen umro. Već mesecima sam zaglavljena između pesama „Under pressure“ i „Waiting for the miracle“. Ista je soba, isto je ćebe, isto hladno vreme, samo je novo saznanje da posle „Blackstar“ i „You want it darker“ neće uslediti ništa novo. Smrt je takva kakva je. Buovi i Koen su joj posvetili po album i njime se oprostili od voljenih i fanova. Da li ću ikada biti u prilici da makar svojim bliskim osobama ostavim nešto značajno posle smrti? Ako ostanem u Srbiji, to se neće desiti pošto ću najverovatnije umreti kao i svaki drugi njen stanovnik – kao pacovčina koja je živela da bi jela, pila i davala harač.
Nešto se izdešavalo pozitivno po pitanju moje emigracije. Biće – ko da me nije ni bilo. Stvarno se nadam da ću sledeću godinu u periodu između godišnjice smrti Bouvija i Koena provesti u jednoj velikoj zemlji, i da ću imati mnogo toga da uradim i napišem. Ovako, još uvek nemam ništa da ponudim jer ništa nisam uspela da napravim. U Srbiji već trideset godina traje jedan dan. To znači da je vreme između smrti Bouvija i Koena, u mom slučaju, prošlo kao dva minuta u životu nekog prosečnog Francuza, Japanca ili Kanađanina, a kao milisekund nekog velikog umetnika.
Moja sledeća godina će biti u znaku pesme „China girl“.
