Još jedna noć bez sna. Tačno je 2:37 ujutru, 7. jul 2016. Pokušavam da zaspim već dva sata. Za to vreme sam se skotrljao bar milion puta sa jedne strane kreveta na drugu, slušajući i odbrojavajući otkucaje zidnog sata sa leve strane kreveta i gledajući u uličnu svetiljku, koja se trudi da sija jako kao sunce, sa desne strane kreveta. Ustao sam i zamotao cigaretu, a zatim odšetao do kuhinje i zgrabio flašu crnog vina koja je pretekla od prošle noći. Vratio sam se u krevet, zapalio cigaru i poprilično ispraznio flašu prvim točenjem. Ležim sam u krevetu, u praznoj sobi, u potpuno praznoj kući. Vino polako počinje da obavlja svoj deo posla, i misli počinju da lutaju. Nekada se rezimiraju prethodni dani, posvete se razmišljanju o bliskoj budućnosti, ali nekada se vrate dosta godina unazad i nasumično pootvaraju zatvorene kapije prošlosti.
Još uvek ležim u krevetu bez i malo želje za snom. Zagledao sam se u čivavu koja leži ušuškana u frotir,na krevetu, pored moje noge. Gledam je već neko vreme kako spava. Izgleda tako mirno dok udiše i izdiše. Verovatno sanja kako će sutra ujutru kad ustanemo da dobije kosku, koju ce sa užitkom da glođe i sa kojom će da se igra polovinu dana. Verovatno razmišlja i kako će drugu polovinu dana da provede igrajući se u dvorištu i maltretirati me da se igram sa njom. Psi tačno znaju šta i kad žele, i tačno znaju način na koji ce nam to pokazati, pitanje je samo da li mi želimo da ih razumemo ili ne. Pitam se ponekad, tako dok je gledam kako se igra napolju, da li joj je dosadno da radi sve te iste stvari, iz dana u dan, doživotno u krug. Onda opet razmišljam, zašto bi joj i bilo?
Ne može ti nedostajati nešto što nemaš. Mi, ljudi, imamo sve i svašta, a opet polovinu od tih stvari većina ne koristi skoro nikada, a većinu koristi na pogrešan način. Ja zapravo mislim da je sva ta tehnologija gubljenje vremena. Naravno, sad imamo mogućnosti da komuniciramo sa bilo kim, bilo gde u svetu, možemo čak i uživo da vidimo kako izgleda neko mesto u drugom gradu, u drugoj državi, na drugom kontinentu i sve to dok smo još u svom krevetu i ispijamo jutarnju kaficu. Sa svakim tim novim tehnološkim sredstvom stvoren je i novi začin zla u svetu. Razmišljam o davno zaboravljenoj prošlosti i o tome kako smo nekada bili jednostavni i imali dosadan i jednostavan život kao ona. Hodali smo goli i bosi, bio nam je dovoljan jedan partner za ceo život, vodili smo ljubav, a ne jebanje, trpanje ili neke od izraza koji se danas koriste, odgajali smo potomke i ucili ih o dobroti, snalaženju, preživljavanju i tako sve u krug. Najveća briga nam je bila da li ćemo ili da li nećemo dobiti onu kosku ujutru kada ustanemo.
Još uvek ne osećam ni najmanju pospanost. Pitam se da li je još neko sada budan i sam kao ja? Da li i on sada razmišlja o ovakvim stvarima? Da li i on traži svoje snove u flaši vina?
Mrzim kada sam sam. Uvek u početku bude zanimljivo, možeš da radiš šta hoćeš, osećaš se slobodno, ali onda vremenom postane dosadno. Neko je rekao da čovek ne može da živi sam. Vremenom počinje da ludi ako dugo ne vidi drugo ljudsko biće. Ima istine u tome. Mrzim kad sam sam. Roditelji su oko četristo kilometara daleko, tamo negde u Crnoj Gori. Sestra je otišla na selo, kod babe, za vikend. Devojka je negde tamo u dalekoj Španiji sa svojim društvom, provodi poslednje dane svoje ekskurzije.
Zašto sam još uvek ovde? I ne plaši me toliko ova samoća. Svi ce oni biti ponovo oko mene za par dana. Ono što me plaši je usamljenost. Da, velika je razlika između samoće i usamljenosti. Svi će oni ponovo biti tu, u istoj ovoj sobi. Biće veseli kao uvek, smejaće se i šaliti međusobno. Čivava će ponovo biti srećna i igraće se sa njima, ali ja ću i dalje ležati u ovom istom krevetu, još uvek sam. Svaki osećaj, svaka misao, pojaviće se i nestati kao crna rupa. Imaću osmeh na ustima, ali oči neće hteti lažno da se smeju. U njima će svako ko se malo bolje zagleda moći da vidi istinu.
