Zašto roditelji nemaju autoritet
Kada bismo poredili ovakva dva popodneva, da su efekti merljivi (a nisu), mogla bih da se kladim da bi pristup koji predlažem imao efikasniji učinak na kognitivni, emocionalni i socijalni razvoj deteta. Najbolji su podsticaj, po mom mišljenju, pored učešća u sportskim i drugim dodatnim aktivnostima (za koje je dete zainteresovano) i igra s vršnjacima, bliskost s roditeljima i porodicom.
Polazak u školu je važan događaj za celu porodicu. Koji biste savet dali roditeljima budućih prvaka? Kako da najbolje pripreme dete i kakav stav da zauzmu?
Mislim da je važno da roditelji polazak u školu predstave detetu kao jednu novu fazu u životu, kao period kada će imati nova iskustva, upoznati nove drugare, ali i kada će imati i nove obaveze. Kao što nije dobro dete plašiti time da posle polaska u školu neće više moći da se igra jer će imati puno obaveza, nije dobro ni davati nerealnu sliku o školi gde će upoznati drugare, igrati se s njima i gde će mu biti lepo. Jer niti će mu verovatno baš sva deca koju upozna biti dobri drugari, niti će mu u školi uvek biti lepo.
Eventualne strepnje deteta treba ublažiti time što ćete mu reći kako će kod onoga što mu bude teško uvek moći će da se osloni na učiteljicu i na vas i da ćete mu pomoći da postepeno preuzima svoje obaveze. Detetu treba dati što realističniju sliku o onome što ga čeka i iskreno odgovoriti na sva pitanja koja ima.
Kada je reč o dodatnim aktivnostima, recimo o sportu, dešava se da ih deca odbijaju, a roditelji i dalje insistiraju na njima. Ima li situacija kada je to opravdano? Da li roditelj treba da prihvati detetovu volju ili da istraje?
Veoma je važno to da li je dete samo izabralo aktivnost. Ako je to bila isključivo želja roditelja, onda ne smatram da je dete primereno nagovarati i vršiti pritiske da se tom aktivnošću bavi. Konačno, to su aktivnosti kojima se dete bavi u slobodno vreme i red je da ih samo i izabere.
Međutim, ako je dete samo izabralo aktivnost, i ako je to nešto što ga zanima ali želi da odustane čim naiđe na neprijatnost, mislim da roditelj treba da bude uporan i da ukaže detetu da se ponekad u životu suočavamo i sa neprijatnostima i teškim trenucima, ali ako istraje i prevaziđe taj težak period, kasnije će verovatno mnogo više uživati u toj aktivnosti.
Ovde je važno pomoći detetu da uvidi da napori i neprijatnosti nisu razlog da se odustaje, već da se postepeno uči njihovom savladavanju. Time se odlično podstiče i samopouzdanje: ne sklanjanjem od problema i povlačenjem, već njihovim rešavanjem koje podrazumeva povremeni osećaj nelagodnosti.
Spremnost da se u sadašnjem trenutku istrpi neprijatnost radi postizanja dugoročnijeg cilja biće od suštinske važnosti za dete tokom sazrevanja, pa i kasnije tokom života: školovanja, na poslu i u pristupu rešavanju različitih problemskih situacija.
Moderno roditeljstvo poistovećuje se sa prezaštićivanjem dece. Gde je granica između povezujućeg roditeljstva i onoga što nazivamo permisivno roditeljstvo? Da li je moderno roditeljstvo nužno nešto loše?
Moderno roditeljstvo naravno nije loše i ako je usmereno na bliskost s detetom, ali uz prihvatanje sopstvenog autoriteta, pa napravimo spoj ljubavi, bliskosti i adekvatnog postavljanja granica detetu, našli smo pravu formulu.
Ukoliko roditelji prema detetu imaju previše zaštitnički pristup ili vaspitni stil popuštanja, detetu otežavamo sazrevanje, odnosno podstičemo nezrelost, narcizam, slab razvoj socijalnih veština i slabo samopouzdanje.
U odnosu na permisivnost, osnovno je da uvidimo da manjak postavljanja granica detetu vodi ka problemima. Detetu su granice potrebne za dobar razvoj i one se naravno postavljaju na nenasilan i uzrastu adekvatan način. Ali su potrebne. Nedostatak granica kod permisivnog vaspitnog stila vodi problemima.
Najčešći savet koji mlade mame dobijaju od prijatelja, drugih roditelja, pa i lekara je – pratite svoj instinkt. Da li je to uvek tako? Da li je instinkt baš nepogrešiv i dovoljan kada je reč o podizanju dece?
Zavisi od instinkta. Neko može imati instinkt da postupi neadekvatno, udari dete, da bebi od dva meseca da čvrstu hranu i sl. Takav instinkt ne treba slušati, naravno. Mislim da je dobro informisati se, potražiti podršku i savet bliskih osoba, poslušati savete pedijatra ili psihologa ako mislimo da nam koriste.
Ali onda doneti odluku za koju mi verujemo da je za nas i naše dete najbolja. Ne treba se suviše plašiti grešaka, jer ćemo ih praviti sigurno, tu nema dileme. I to je normalno. Roditelj je taj koji ipak najbolje poznaje svoje dete. On je najveći stručnjak za svog mališana. I kada skupi informacije za koje misli da su mu potrebne, treba da odluči ono što misli da je za dete najbolje.
Preuzeto sa: detinjarije.com
